Генерал-мајор Милош Ђошан: „Од агресије до Трибунала“

За представнике Сфора и најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан да се он одбије, а пошто су и време другачије рачунали него ми, догађали су се озбиљни инциденти.

СФОР МОЛИ ЗА ОЛУПИНЕ: одговор српског становништва пошто су јединице ПВО обориле борбени авион НАТО

Идући по ко зна који пут на Соколац, избивши на Хан Поглед, угледасмо неколико хеликоптера како у ниском лету стално круже изнад Деветака и Љеменске Планине. Стали смо испред сеоске трговине, а око нас се одмах, по обичају, окупише деца из оближње школе.

– Како им се не заврти у глави, када се већ пети дан овако врте  укруг? – рече један чича, који нам приђе заједно са оном децом, гледајући при томе у небо. – Вероватно траже Караџића или Младића – рече мој колега. На то се деца, која су се до тада безбрижно играла, одједном уозбиљише. Иако смо били у униформама ВРС, деца направише некакву дистанцу. Личили су на крдо газела, када нека од њих нањуши леопарда у близини. Једна девојчица је записивала број са регистарских таблица нашег возила. Из малих окица сада су избијали проницљиви погледи, ни слични оним безбрижним, малопређашњим. Тражили су у нама провокаторе. Ни чича није поступао другачије, само је он вештије провео своје „истраживање“.

Јачање поверења

– Одакле, војско, и којим добром сте се упутили овамо? Ви можда не знате да у овоме крају већ дуго нема ништа занимљиво. Велите да идете из Бањалуке. Имам ја тамо у војсци братића, презива се Војиновић. Мислим да је неки подофицир, знате га вероватно, онако сув и вижљаст. Одавде је из Равне Романије – говори чича, а све испод ока нас посматра. Тек када му рекосмо да његов братић, Војиновић, није подофицир већ мајор, да је пре округао него вижљаст и да је командант јединице у коју смо се упутили, чича се одједном открави. Као да смо му у том тренутку изговорили праву лозинку, тихо, заверенички рече: „Никада их неће ухватити, док је српског увета с ову страну Дрине. Да није било њих, ни нас сада не би било овде. Задесила би нас судбина Милића, Братунца, Кравица и Возуће. Тамо где он и наша војска нису стигли, тамо и нема Срба. Због тога их и траже. Онога ко их изда, стићи ће клетва попут Вука Бранковића. На срећу, ови крајеви такве издајнике не рађају. Није се без разлога онај лисац сакрио баш у Дрвар. Не би га они његови спасили да српски народ није и по цену живота одбио да га изда Шваби. Нису помогле ни претње ни рајхс-марке. Само се плашим да не оду код браће у Србију. Тамо ће да прођу као Дража, далеко било. Тамо је сваки други Калабић. А Дража, да је био паметнији па остао на Романији, можда не би онако завршио…“

У Команди Противваздушне одбране Војске Републике Српске комуницирали смо са представницима СФОР-а. Плашећи се јединица ПВО-а, стално су долазили у инспекције, ради „јачања међусобног поверења“. Пребројавали су оруђа, контролисали у каквом су стању, где се чувају, како се на њима изводи обука, а све како не би угрозили међусобно поверење. Чинили су их официри из различитих земаља. Та сарадња састојала се у нашој обавези да благовремено, писаним путем, на енглеском језику, тражимо одобрење за укључење у рад наших ракетних система ПВО ради одржавања или обуке. За полетање било ког авиона или хеликоптера, чак и у зони аеродрома, морали смо тражити сагласност и одобрење.

Више од петорице војника није могло заједно изаћи у град, а да о томе не буду обавештени представници Сфора. Због тога чуди како су судије у Хагу поверовале официру из моје бригаде Ник Перају, који је пред Трибуналом изјавио да је у марту 1999. у Ђаковицу дошла једна оклопна бригада из састава ВРС-а. Лагао је на исти начин као и Високи представник УН, лорд Ешдаун.

Представници СФОР-а су се понашали онако како се свуда и увек понашају газде. Пре одобрења, уследило би стотине питања: „Како, зашто, где и зар баш сада?“ Најмањи прекршај у процедури подношења захтева био је довољан разлог да се он одбије. Чак су и време другачије рачунали него ми, што је у једном случају резултирало озбиљним инцидентом. Ако би одобрили нашу молбу, било је то увек у различито време, и уз њихово присуство. Видело се да зазиру од тих ракетних система ПВО-а и нису крили своју знатижељу.

За време једне такве инспекције британски официр видео је у канцеларији команданта ракетне бригаде ПВО-а на аеродрому Залужани, потпуковника Рајка Илића, део обореног авиона Ф-16. Устежући се, коначно је скупио снаге и затражио од команданта бригаде, да му га уступи. – Као британски пилот летео сам 1981. на Торнаду изнад територије Ирака у Пустињској олуји! Тада ме је било мање страх него сада, када летим у хеликоптеру изнад територије ‘Republic of Serpska’. Знам какве су трауме и страхове имали пилоти који су обављали борбене летове изнад Босне – рече британски пуковник.

– Нису они вршили борбене летове изнад Босне. Они су за рачун муслимана бомбардовали положаје наших бораца. Овај авион је тада оборен. Док год се држите свог мандата не треба да вас је страх кад летите изнад територије ‘Republic of Serpska’.

А што се тиче Босне, она се упокојила онога тренутка када је Алија Изетбеговић одлучио да и она постане суверена. Колико је суверена, говори ваше присуство овде. Део авиона Ф-16 вам не дам. То је само један од ратних трофеја ове бригаде и припада јединици, а не мени. Као знак добре воље могу Вам рећи где има још таквих и сличних делова разбацаних по планинама РС и МХ Федерације. Тамо можете наћи доста делова миража, торнада и харијера, који су падали око Горажда које сте ви уступили муслиманима. Можда вам они, као ваши пријатељи и ратни савезници, у знак захвалности за подршку у рату, дају неки од делова оборених авиона. На притиске из Београда, вратили смо вам пилоте, а ви сте то изневерили – одговори потпуковник Илић.

Војска Републике Српске непрестано на оку „међународне заједнице“

У ретким тренуцима након што би, по ко зна који пут, изнова утврдили да „поверење није пољуљано“ имали бисмо заједнички, протоколарни ручак. Након друге, а код Француза треће чаше, помало би почели да се „открављују“ говорећи како су они „само војници и знају ко не поштује договор, али се извештаји које они напишу редигују у Загребу“. То би трајало док су под дозом „искрености“. Након тога све би се враћало на старо.

Немачко искуство

За време једног таквог ручка, поред мене је седео немачки пуковник. У то време у ВРС-у су управо текле реформе, о којима је говорио генерал-мајор Перо Чолић. Једна од кључних тачака те реформе, као и код нас, била је амнестија од одговорности, за оне који су избегли борбу за свој народ и мобилизацију у јединице Војске Републике Српске.

– Пуковниче, код нас је пре три године ухапшен старац од 90 година који је 1944. избегао мобилизацију. Није се одазвао у састав Вермахта да брани Берлин. Војна комисија га је огласила способним за борбу, иако је имао само лево око, а на десној руци палац и кажипрст. Тек се несрећник био опоравио од рана задобијених 1941. године под Москвом. Два сина су му већ била погинула у рату. Мислио сам да се он држави већ одужио. Код нас злочин издаје земље никад не застарева. Дезертер је осуђен. Није до краја издржао казну, јер га је у томе претекла смрт у затворској ћелији. Али, код нас влада правна држава! – рече ми немачки пуковник, чим се уверио да солидно говорим немачки и да нам преводилац неће требати. Некакво руменило му је при томе ударило у лице, а иза наочара које је носио, зацаклише се изгубљене плаве очи. Личио ми је на СС официра из домаћих ратних филмова, па се несвесно одмакох од њега. Верујем да би он лично задавио старца, који се није одазвао позиву на мобилизацију. У том тренутку сам му завидео на ставу немачког народа о одбрани земље више него на било ком успеху немачке индустрије.

Америчка моћ

Често је на челу тима Сфора био британски, француски или италијански пуковник, а као члан, амерички капетан или поручник. Ипак, стварни шеф тима био је амерички официр, без обзира на то који чин носио, што се видело током разговора, а то амерички официри нису ни крили.

 

Удавача за Билта

 

Како је време пролазило и ‘међусобно поверење расло’ са Сфором, тако су расла и ограничења која су наметана Војсци Републике Српске, а посебно јединицама ПВО-а. Сада су контролисали и ремонтне заводе, фабрике и радионице које на било који начин сарађују са војском. Сва та ограничења прихватана су као нешто што се подразумева од стране оних „бизнисмена“ којима су обећали Брчко и огромне донације. Док смо ми трагали за истином и доказима, муслимани су тражили и нашли удавачу за Карла Билта.