– Каква је то вика у ходнику? – упитах курира, војника Сурла Бранка.
– Господине пуковниче, то је она жена из Коренице што стално долази – одговори војник Сурла.
– Уведи је у канцеларију! – наредих куриру.

Средовечна жена, у добу када син првенац стаса за војску, носила је црну личку мараму на глави. Имала је око 40 година, мада се, кроз дубоко урезане боре на лицу видело да су јој услови живота и патња додали коју годину више. Кад сам је замолио да седне и изнесе ми свој проблем, помало дрско одговори:
– Кад сам могла два пута узалуд доћи из Коренице у Книн могу и сада! Чула сам да је дошао нови командант па хоћу да видим је ли бољи човек, или су сви официри исти! – рече и хтеде изаћи из канцеларије. Био је то говор очајне мајке која је свуда наилазила само на недоречене сумње и празна обећања. Била је убеђена да се може, али не жели помоћи њеном сину.
– Ако ми не изнесете проблем који имате, никада нећете сазнати какав сам ја човек! – одговорих полагано.

Ове моје речи као да на тренутак отупише оштрицу њене неверице. Оклевајући седе. Уз танку кафу почела је своју причу:
– Када они врагови 1994. године, нападоше авионима аеродром Удбине, рањен је мој син Жељко. Погођен је у кичму и сада лежи непокретан. Од тада је прошло више од четири месеца а за њега нико не пита. Нису ваљда сви његови другови изгинули, као некада на Косову. Где год се обратим ништа не могу да решим. Сви траже некакве папире из Команде, а они их не дају. До сада сам два пута долазила и нису ми их дали. Дошла сам да још једном пробам, па ако их не добијем не знам куда ћу. Не могу Жељку на очи. Он не верује да у његовој команди нико не може да му обезбеди те проклете папире потребне да оствари оно мало цркавице, бар за цигаре. Од како је прикован за тај проклети кревет, пуши по три кутије дневно. Најтеже ми је гледати када нема цигарета.

– Госпођо Иванишевић, молим вас, поздравите ми Жељка. Понесите му ове цигарете. За три дана видимо код вас, у вашем Дебелом Брду. Тада ћу вам донети оне документе које ја потписујем. Више вам не могу обећати.
– Нисам ја никаква госпођа, него несрећна мајка! – рече са неверицом, а у руци је стискала она два бокса „мораве“.
– Пуковниче! Други су и више од вас обећавали, само нису дали цигарете.Остало је било исто. Знам, биће и овај пут, а за цигарете вам хвала. Ко ће данас бити срећнији од мог несрећног Жељка? А вашу дјецу нека Бог сачува, да не прођу као мој Жељко! – рече мајка, па се војничким кораком упути према капији. Испратио сам је, стекавши утисак да ми није ништа веровала…

У Републици Српској Крајини сам често имао проблема због цигарета. Као непушач, скоро никада се нисам сетио да при посети јединицама носим цигарете војницима. Долазећи у посету ракетној батерији капетана Ђорђа Стоисављевића, на ватреном положају негде око Мазина, након уобичајеног поздрава почео сам делити примедбе војницима да су се слабо утврдили. Војник Јован, који је до тада копао заклон за оруђе, најбољи у јединици, баци ашов, обриса зној са чела, испрси се и рече:
– Пуковниче! Ви сте за мене већи непријатељ него и Хитлер и Мусолини и Туђман заједно. Никада нам нисте донели цигарете и питали имамо ли шта запалити. Само питате зашто се нисмо утврдили и зашто не носимо шлем на глави. Само то знате рећи. Други команданти не долазе без неколико боксова цигара. Шта ће мени плата коју донесе ваш возач када не могу да је смотам и запалим. А писмо, ако које стигне, ја га од нервозе и не прочитам до краја. Ето, зато ми не би било жао да погинете. Можда би за команданта дошао неки пушач, па би се од њега могли огребати за цигарету! Прави командант који се брине за своју војску од бриге пропуши у рату! – рече војник, па опет зграби ашов и настави копати, још жустрије, као да жели надокнадити оно што је пропустио говорећи. Изгледао је као да му је камен пао са срца. У батерији се чуо некакав жамор из кога сам закључио да се већина војника слаже са њим.

– У праву си! Никад више нећу доћи празних руку. Ако ме убудуће видите без цигарета, знајте да их нисам заборавио понети, него их није било. Од сада ће увек ићи један од вас са мном пред војнике, па им ви објашњавајте шта ће да запале. Они су најмање криви што им је командант непушач. Сваки пут кад запалите цигарету по једну оставите за наше војнике. Иначе ћу донети одлуку да на смену будете са њима. Тада нећете моћи да их не понудите цигаретом! – рекох мом помоћнику за позадину, страственом пушачу, који је пропушио у рату и никада није био без цигарета.

Поновни сусрет са мајком војника Иванишевић Жељка био је након три дана, у њиховој кући у Дебелом Брду. Са мном је био Жељков командир батерије, капетан Надлачки. Дочекала нас је у дворишту, затрпаном снегом… Једва смо померили полусрушену капију да уђемо у двориште. Једна шарка на дрвеној капији већ одавно је била изваљена, а друга се опасно искривила.

– Муж ми је негде на линији, а мој Жељко, рана моја, не може!

Ушли смо у сиротињску кућицу од две мале просторије. Жељко је лежао на леђима у кревету, сређеном и затегнутом попут кревета у болницама. Сићушан, скоро провидан, изгледао је замишљен и тужан. Било му је непријатно што не може да се дигне у седећи положај када сам му пружао руку. Гледао је у мене и дрхтавим рукама, тражећи одобрење, палио је цигарету.
– Спасили сте ме! – рече пружајући према мени руку у којој препознах ону „Мораву“.
– И раније је пушио, али како му се ово десило као да их једе! – рече мајка и крајичком црне личке мараме обриса сузу.

Жељко и ја смо причали о свему. Највише се распитивао о друговима у батерији, као да се уместо њих стиди што га нико није посетио од рањавања. Препознавши мој прекоравајући поглед упућен његовом командиру батерије, поче да га правда:
– Командир свакако има обавеза, али другари би могли бар понекад навратити. Знате, волео бих чути новости из батерије. Нисам га питао како се то догодило, иако сам пре тога све знао. Имао сам у рукама уверење о рањавању и налаз лекара из болнице у Книну где је збринут након удара авијације. Биле су ту и изјаве командира и очевидаца.

– Ако буде желео, рећи ће сам – помислих и отпочех невезан разговор са његовом мајком. За то време он је разговарао са двојицом војника из батерије које смо повели у посету. Питао је о сваком појединачно. Обрадовао се када је сазнао да су сви живи и здрави. Како вам је са овим новим командантом? – питао је Жељко шапатом једнога од војника.
– Незгодан! Увек незадовољан како смо се утврдили и маскирали. Можда је у праву. Тражи да носимо шлемове на глави, да ћутимо и не крећемо се по положају. Према старешинама је још строжи. Строг је према онима који самовољно напусте јединицу, али је праведан и једнак према свима. Неки од оних који су каснили са одсуства копају ровове на Динари према усташама – одговори му друг из батерије.

– Највећа мана му је што је непушач – рече други војник.