Пријем код Мартића

Борбе су се водиле само на територији Републике Српске Крајине. У деловима са хрватским становништвом борби није ни било. Због тога су мировне снаге назване Унпрофор биле распоређене по систему „мрља од мастила“. – Ипак сам закаснио! – промрмљах, видевши остатке аеродрома Удбине и рушевине цивилних кућа у Висући, недалеко од Удбине. Нешто даље, видео се гроб девојчице која се у тренутку напада авијације играла поред школе.Спуштајући се низ Булину Страну у Книн, увече 5. јануара 1995, након 12-часовне вожње, угледао сам велики логор Унпрофора у Јужној касарни. „Како нас штите, могли су слободно уместо плаве заставе УН поставити шаховницу!“, рече један официр. У рубна подручја, која су била најчешћа мета паравојних снага Хрватске, где је заштита била најпотребнија, нису улазили… Команду бригаде и јединице смештене у Пађенима упознао сам првих дана и кренуо на север. Испред мале кафане у Радучићу група бораца сложно је певала: „Врати се, војводо, на Динару поново!“ – Здраво војско! Ово је пуковник Милош Ђошан, нови командант 44. ракетне бригаде ПВО. Сада ћемо оборити тај проклети хеликоптер, који вам је трн у оку! – учитиво рече пуковник Никола Дукић. – Бог ти помого! –одговорише углас борци не реметећи такт.Најгласнији међу њима издвоји се и рече: – Па шта ако је пуковник? Више зна српски десетар, него Титов генерал! А ни презиме му није баш српско. Ко зна кога су нама послали из Београда? И маните се онога „здраво“. Ми имамо свој поздрав… Када сам, попут Хајдук Вељка, изговорио реченицу у стилу „Живот дајем Крајину не дајем!“, нечији глас ме прекиде испод шатора. – Дошли сте да нам ово мало средстава и система ПВО, што је остало од НАТО авијације, растурите и уништите!– рече старији водник, ошишан до главе, са пркосом у гласу. Висок и витак, више је личио на кошаркаша. Рече да се презива Калапаћ, из Смоковића, а далматински нагласак у говору одударао је од снегом покривених брежуљака Кордуна.„Оскудан је у војничком понашању, али није лењ, поуздан је и храбар!“, помислих и наставих да обилазим друге делове бригаде. Како је време пролазило, све више сам се уверавао да се ради о добром старешини који поштује и цени своју јединицу. Убрзо и он мени признаде да верује да га ја нећу издати. Спремали смо се да поседнемо положај на Сносу, брду изнад Слуња. Био сам на челу колоне, у старој лименој кампањоли, а поред мене је био Калапаћ. Пре уласка у Слуњ, Калапаћ, који је био извидница, спусти се у корито реке Слуњчице. На моје питање шта то ради, зар хоће да се подавимо у леденој реци, он загонетно одговори:– Док сам ја пролазио овуда, ви сте пуковниче, били у Приштини. Горе је пољски батаљон Унпрофора. Вражји је то народ. Својевремено жешћи комунисти од Стаљина, затим већи католици од папе, сада су горе усташе од Туђмана и Месића заједно. Све покрете наших јединица јављају директно Њофри! –одговори Калапаћ.Наша јединица није била ангажована у борби против хрватских паравојних јединица или муслиманских бораца на земљи. Све њене активности биле су везане за извршење задатака у ПВО. Премештајући се једне ноћи, због квара остависмо лансер и десет војника са водником Мандарићем на старом положају, довољно далеко од линије борбеног додира са јединицама Петог муслиманског корпуса. Још смо се смештали, кад нас позва водник и извести да су „муслимани пробили наше линије и да се јединице копнене војске масовно повлаче“. – Сачекај, долазимо одмах по вас! – тешио сам га.

Наслеђена храброст

– Молим вас, поведите и Калапаћа! Сви се повлаче у нереду! – преклињао је водник Мандарић. Коначно кренусмо Калапаћ, ја и пуна кампањола бораца. Успут смо гледали артиљерију и пешадију који се повлаче. Убрзо сретох пуковника Ивковића, начелника штаба 21. корпуса СВК. И он се упутио у истом правцу да заустави јединице Кордунашког корпуса да не одступају. Била је већ прошла поноћ кад стигосмо. Мало крајишко село, у коме су били смештени, напуштено је још раније. И без муслимана и усташа, било је довољно разлога за страх. Полупани прозори и врата, изгорели кровови, усамљени димњаци и понеки преградни зид куће, стварали су утисак уклете вароши. Убрзо нам се указа упечатљив призор. Око неисправног лансера стајали су водник Мандарић и војници, окренути један другом леђима, а 11 пари крупних избечених очију пуних страха било је уперено негде у мрак. Када нас угледаше, водник ми скочи у наручје. Омален и ситан, није ми био тежак. – Никоме се у животу нисам обрадовао као вама и Калапаћу! Зар ја, који сам рођен у Шибенику, да погинем негде у неком забаченом селу на Кордуну? Оставио сам вам писмо за случај да не стигнете на време. Тамо је у оној порушеној дрвеној кући, само се плашим по њега сам отићи! – рече када мало дође к себи. – А, тако! Пуковнику пишеш, а мени, са ким си цео рат провео, ни слова. Знао сам да си плашљив као зец, али ово је ипак превише! – рече Калапаћ и узе водника Мандарића себи у наручје, као што тетке на смену једна од друге узимају сестрића када му дођу у посету. А писамце мало, на папирићу не већем од оног на коме конобар у кафани донесе рачун…

Нисам имао времена да га читам и стрпах га у џеп. Тек сутрадан, при светлости дана, прочитах: „Мандарић Тихомир, водник техничке службе, смер машински, специјалност мотори и моторна возила, ВЕС 22115. Тренутно на служби 9.215 Пађене као командир 3. одељења (командир РсТОН), а ако Бог, а и Ђошан дају, бит ћу у ЧОРТ-у. Нека ми је свети Тимотије на помоћи!“ Са друге стране писамцета био је направљен распоред страже око објекта у коме су били смештени. „Купите опрему и идемо! Ти и Калапаћ у кабину камиона, а војници на каросерију, па крећемо!“, наредих Мандарићу. „А лансер, шта ћемо са њим?“, упита Мандарић. „Ћути, будало! Немој да сада предложим команданту да ти њега ипак причуваш до ујутру, али овога пута сам!“, рече у шали старији водник Калапаћ. Да је јутро паметније од вечери, уверили смо се одмах по сванућу, обилазећи место са кога су ноћ пре тога бежали „храбри српски борци“. Ни говора није било о померању линије додира и напредовању муслимана у ноћи у којој су страх и паника одиграли највећу улогу. 

Извор текста: http://svisrbisveta.org/multimedija/svedocanstva-srpskog-generala-1-vesnici-zla/#ixzz6i3ytPGcM