Пише: О. Дарко Ристов Ђого

На дјецу смо сви осјетљиви, нарочито родитељи. Отуда консензус сваког савременог друштва да је напад на дјецу – црвена линија преко које се не смије и не може ићи а да се не реагује одлучно и одјсечно, по систему: прво спрјечити даљње малтретирање, па онда истражити узроке и починиоце и најстрожије казнити. Напад на дјецу је напад не на заједницу (ма коју) којој та дјеца припадају већ напад на основе људскости. Зато је синоћњи напад на цетињске богослове питање на којем, без претјеривања можемо рећи, пада или опстаје црногорско друштво и то најприје као хумано, људско друштво, па потом све остало.

Када вас неко на улици извријеђа, иако вас добро или никако не познаје, осјећате се поврјеђено и узнемирено. Када вас неко изврјеђа само зато што носите одређену одјећу, када се један град горди својом нетрпељивошћу, знате да са том средином није све у реду. Када вам се деси да вам само због регистарских ознака неко разбије ауто, а само због мантије коју носите добацује најпогрдније псовке – знате да сте на Цетињу.

Најприје да поновимо самоочигледну истину: на Цетињу има људи који нису дио зомбизиране масе. На њему и даље живе велики познавалац српске, црногорске и цетињске историје, бивши градоначелник и посљедњи истински цетињски господин Јован Маркуш. Цетиње – то је за мене град мојих пријатеља (чија имена, ради њих самих, нећу спомињати). Град који је волио и који је тако оштро демитологизовао покојни горостас српске и цетиске историије Пеђа Вукић. На њему живе и неки сасвим дивни и простојни људи, они ради којих сунце грије. Али дух једног града није онај „неких људи“ у њему, већ онај који осјетите када у њему будете сасвим мало. Онај који осјетите и када у њему живите сасвим дуго.

Који осјећате и срећете на улици. А тај дух – тачније злодух – није нека нарочита тајна Цетиња. Он је оно чиме се огромна већина Цетињана поноси – чињеницом да тамо није било „шетње“. Или да блаженопочивши Митрополит Амфилохије никада „није смио на Цетиње на пјацу“. Цетиње и даље дише ту ужасну несразмјеру између стварности тога некадашњег града и данашњег стања, а нарочито између – све рјеђег и све више напуштаног – мјеста Цетиња у културном сјећању српског народа и стварности данашњег насеља, симбола брисања и затирања тога града.

Зато, када год та стварност експлодира, као што се то десило синоћ, када год се агресија спутана елементима људске пристојности и каквим-таквим „јавним редом и миром“ излије и пројави, ми се из почетка питамо: шта да се ради?
Одговор није лак. Нарочито није људима који на Цетињу живе.
Ако је јасан потпис синоћњег вандализма, који директно стоји у вези са интервјуом предсједника Црне Горе Мила Ђукановића у коме је позвао да се не бирају средства како би тековине његове владавине биле обезбјеђене, те, ако нам тај потпис јасно указује шта не треба да се ради (не треба насиједати на вербалне и медијске провокације!), он нам и даље не даје за право да занемраимо реалну опасност којој су цетињски ђаци и професори изложени. Млако и типско саопштење полиције о „немилом догађају“ не даје пуно наде јер један озбиљан инцидент своди на фразеологију којом се полиција служи када дође до запаженије крађе или саобраћајне несреће. Ако је цијела Бока читав дан тражила једну Рускињицу Кјару знајући да је, по ријечима Достојевског, суза једног дјетета претежнија од среће цијелог свијета, онда је морална обавеза цијеле Црне Горе да тражи цетињске богослове изгубљене у лавиринтима страха и невјерице.

Такође, синоћњи напад нам је нешто рекао и о непријатним истинама које су пред нама. Рекао нам је да тактика инкорпорације, понекад до граница доброг укуса и смисла, српског свештенства у црногорски национални наратив, није успјела да постигне чак ни оно чиме је увјек правдана – да обезбједи мир за нашу дјецу на Цетињу. То је могао да каже сваки психотерапеут: стављање насилника и жртве у исти круг у коме су сви дужни да кажу „опрости“ никада није излијечило насилника, али јесте повећавало страх жртве.

„Грађани“ не праштају српство, макар и оно било и црногорско и грађанско.

И заиста: шта да се ради? То ће многи много боље знати. Знам само да цетињски ђаци не смију бити уплашени младићи који ће чекати да ли ће напад да се понови. Моје посљедње емотивне везе са данашњим Сарајевом прекинуло ми је врло убјеђено аргументовање једног познаника да су разоружани војници ЈНА у Добровољачкој улици били легитимна мета самим тим што су, макар у повлачењу, макар разоружани, макар и не били сви Срби – били припадници „агресорске институције“, а самим тим и – легитимна мета. Не правим паралеле (не дао ми драги Бог!) у догађајима, већ у начинима мишљења. И надам се, заиста се, надам да ће полиција Црне Горе наћи снаге да цетињске ђаке обезбједи. Не буде ли она то у стању, Цетиње неће само бити сада већ јасно освјешћена симболична тачка потпуног заокрета једне садашњости од заједничке нам прошлости. Оно ће бити мјесто на које нико и неће слати своје синове да постану српски свештеници.