Генерал-мајор Милош Ђошан: „Од агресије до Трибунала“

Рођен 1949. године у Бистрици, у Босни и Херцеговини, Милош Ђошан је завршио највише војне школе у Војсци Југославије и специјализовао се за противваздушну одбрану. Радећи у скоро свим републикама СФРЈ, обављао је дужности од командира вода до инспектора за ракетне јединице ПВО у Генералштабу ВЈ, начелника комисије за примену Војно-техничког споразума и начелника Инспекције војне обавезе ВЈ. Највише времена је провео као командант јединица ранга пук-бригада.
Крајем 2005. године као један од сведока одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, пред Хашким трибуналом је сведочио о догађајима у Ђаковици и околини и злочинима шиптарских терориста и НАТО агресора на КиМ.

Сведочанства српског генерала (3): Техеран у Сарајеву

Уместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника у касарни допирала је претња: „Око Сарајева су отпоћеле борбе против ЈНА и српско-ћетнићких снага. Алаху екбер!„

БИЛО НЕКАД: Ваздухопловна база у Рајловцу школовала је све нације из СФРЈ

 

„Жртвоваћу мир, да бих створио самосталну и цјеловиту Босну“, говорио је Алија Изетбеговић 1991. године и одмах отпочео нападе на ЈНА, блокаде касарни и све што је било већ виђено у Словенији и Хрватској, обогаћено искуствима терористичког ратовања са Блиског истока, сећа се тих дана генерал Милош Ђошан.

– Ни српски цивили нису поштеђени. Опет, под притиском међународне заједнице, по испробаном моделу, ЈНА се морала повући из БиХ… Требало је ићи по јединицу коју смо из Љубљане оставили у Мостару.

Реку Дрину прешли смо код Зворника… Оборене погледе жена и намргођених мушкараца око Зворника, сменили су одушевљени погледи српског народа на Деветаку и Романији. У ваздуху је мирисала надолазећа олуја, као у прегрејалом бистричком пољу у јулском поподневу из моје младости… Спуштајући се низ падине Јахорине стигли смо у Сарајево. На челу дугачке колоне војних возила прошао сам капију ваздухопловне базе Рајловац, први пут од 12. септембра 1970, када сам по завршетку Ваздухопловно-техничке војне академије, са првом звездицом на рамену плаве официрске блузе, као потпоручник и ваздухопловни војни електроинжењер напустио ову касарну.

Метална капија сад ми се није чинила велика и страшна као 1967. године, када сам као питомац ступио у Ваздухопловно-техничку војну академију. Кроз главу ми пролетеше моји први питомачко-студентски дани. Сетио сам се свих другова и начелника класе. „Ја сам мајор Павасовић. Радмило, инжењер, начелник 18. Класе ВТВА, којој ви припадате!“ – рече испред постројене класе збуњених питомаца.

Одавао је кршног Херцеговца, а акценат у говору потврди његове речи да је родом из околине Невесиња. „Ко? Ти мајор? Тако млад, па мајор! Свака ти част! Скидам ти капу!“- рече изненада питомац Милосав Ђоровић из Чукојевца код Краљева искочивши из војничког строја. На тај изненадни поступак питомца, мајор се само загонетно осмехну и настави да нам даје упутства о начину понашања у току школовања.

„Изнад мене је Начелник Ваздухопловно-техничке војне академије, пуковник Адолф Данчевић, дипломирани инжењер. Њега ћете видети приликом полагања свечане обавезе и на промоцији у чин потпоручника, ко до тога стигне!“- настављао је да говори начелник класе. Чувши оно Адолф, просто ми се следи крв. „Зар са Хитлером нису сви Адолфи изумрли? Ако ми отац чује за ово, исписаће ме из школе“ – помислих.

Мајор Павас, како смо га звали, бдео је над нама. Првих дана по нашем доласку, веровали смо да не иде у свој стан на Ченгић Вили. Интересовао се ко је задужио опрему, кога жуљају војничке чизме од тврде говеђе коже, ко је из какве породице, ко се најтеже навикава на војнички живот. Приликом гађања у Кисељаку и Пазарићу, страховао је да не дође до неке несреће. Када су почели испити, салетао је професоре са машинског и електротехничког факултета Универзитета у Сарајеву да за нас, из гимназија општег смера, по потреби организује додатни испитни рок из математике и физике, како не би изгубили годину, а тиме и право на школовање.

Обезбедио је учитеља плеса, да се не постидимо на игранкама у Дому ЈНА у Рајловцу, када нам у посету дође Средња медицинска школа са Бјелава и када у паузи најаве оно, за већину нас страшно „даме бирају.“ И све тако, док нисмо постали официри.

А онда, једно јутро, уместо војничког строја, позвао нас да станемо око њега и значајно рече: „Сада смо колеге официри. Ви сте били последња класа коју сам извео до официрских звездица. Одлазите у јединице и настављате живот у другим околностима. Понашајте се према својим војницима, онако како сам се ја понашао према вама и нећете погрешити. Желим вам свима успех у војничкој каријери и да сви превазиђете мене у чину. Биће ми част да станем мирно пред својим бившим питомцима“.

Као да је у том тренутку, само понеки мишић задрхтао на лицу мајора, за кога смо до тада мислили да нити када плаче нити се смеје. Ми, потпоручници, инжењери, отишли смо свако у своју јединицу, а наш начелник класе, који је те године постао потпуковник, остао је да ради у Управи Ваздухопловно-техничке војне академије. Дружио се са колегом, потпуковником Нином Вуксановићем и пуковником Бошком Милутиновићем, начелником Ваздухопловно-техничке подофицирске школе, који ће двадесетак година касније, као војни пензионер настрадати у реду за хлеб у Улици Васе Мискина у Сарајеву. Преживео је напад и остао тешки инвалид од последица мине постављене од стране муслимана, која ће заједно са експлозијом на пијаци Маркале, бити измишљени повод за увођење економских санкција Југославији и бомбардовање припадника Војске Републике Српске.

Пуковник Бошко Милутиновић

Ређање мисли и најлепших успомена прекинуо је сусрет са командантом Ваздухопловне базе Рајловац, једним из строја Павасових питомаца, пуковником Бошком Милутиновићем. Заједно смо завршили Академију у Рајловцу 1970. године и од тада се нисмо видели. Успомене из питомачких дана заменило је упознавање са ситуацијом у Сарајеву и стању на путу за Мостар. Убрзо се огласио спикер Радио Сарајева, на коме више није било српских новинара, а и језик је био у доброј мери измењен. Уместо симпатичног и препознатљивог сарајевског говора из звучника постављених у кругу касарне допирало је претеће упозорење:

„Око Сарајева су отпоћеле борбе против ЈНА и српско-ћетнићких снага. Алаху екбер!“ Следила је нека музика, па сам имао осећај да сам у Техерану, а не у граду где сам добио своју прву официрску звездицу. Ту музику на тренутак прекиде нова вест, да се око Коњица и Јабланице воде борбе између припадника ЈНА, која се повлачи, и Хрватског вијећа обране…

На путу до Мостара пратиле су нас увреде и мрзовољни погледи хрватског становништва. На саобраћајним знацима са стравичним порукама доминирала је „Србе на врбе“... Командант ваздухопловне базе у Мостару у то време био је пуковник Радомир Гордић. На аеродрому се осећала неорганизована ужурбаност. Све јединице и установе ЈНА, смештене на Ортијашу и Јесеницама, спремале су се за евакуацију. На зградама у Мостару су се вијориле шаховнице везане у чвор са зеленим барјацима, а испод њих, муслимани и Хрвати су се гледали испод ока. Као и у другим јединицама ЈНА у то време, долазило је до правих драма. На силу су кидана пријатељства и кумства. Једни су полазили са јединицама а други остајали.

Ратни плакат Хрватског Вијећа одбране у Мостару из 1991. године

Једни на силу и невољно полазили, други на силу и невољно остајали. Срби који су се доласком у Мостар у њега заљубили, ту ће љубав касније платити животима. Многи су, одлазећи, најдраже ствари и успомене попут реликвија, остављали на чување пријатељима и комшијама, са дубоком надом да ће се по њих вратити. Ту на аеродрому, у више наврата, сретао сам генерала Момчила Перишића, који је командовао јединицама ЈНА у околини Мостара. Остављао је утисак команданта који ће обезбедити да се јединице ЈНА безбедно извуку из Херцеговине. „Алекса Шантић је био заљубљена будала као и сви песници! Он је муслиманима певао ‘Остајте овде’, а они нама уз псовку наређују марш одавде“ – рече гневно један старешина.

Адолф није Хитлер

Духовна утеха