Dejvi Rotbart, američki novinar i reditelj, opisao je nedavno mehanizam biznisa lažne gomile, „gomile na zahtev“. Kroz niz tragikomičnih scena „talenata i obožavalaca“, otkrio je ne Potemkinova sela, već Potemkinove ljude. A Srbija je otišla i korak dalje
Dejvi Rotbart, američki novinar i reditelj, autor knjige eseja „Moje srce je idiot“ i dobitnik nagrade Emi za dokumentarni film „Medora“ o košarkaškom klubu koji se bori da preživi, kao i njihov ekonomski uništen istoimeni grad u Indijani, opisao je nedavno u listu Kalifornija sandej mehanizam biznisa lažne gomile, „gomile na zahtev“. Kroz niz tragikomičnih scena „talenata i obožavalaca“ Rotbart je otkrio ne Potemkinova sela, već Potemkinove ljude.
LAŽNI PAPARACI I SELFI MOMAK
Kada se Dejvi svojevremeno javio na oglas za posao u hotelu „Meriot“ na aerodromu Los Anđeles, nije imao pojma kakva je tezga u pitanju. Znao je samo da ga čeka 15 dolara na sat, sve drugo je bilo misterija. U predvorju hotela video je još ljudi sličnih njemu, da bi im Adam Svart, glavni menadžer kompanije „Gomila na zahtev“ (Crowd on Demand), objasnio šta treba da rade. Pošto u „Meriot“ stižu učitelji i učiteljice života, lajfkouči iz cele Amerike, Dejvi i ekipa potrudiće se da njihov ulazak izgleda kao da na vrata svečane sale u podrumu hotela dolaze megazvezde. Čim krenu do stola za registraciju da pokupe bedževe i poklon-pakete, na njih će se sručiti divlja horda „fanova“, očajnički tražeći malo ljubavi i pažnje.
Lojd Džonson, momak sa Saut Centrala, stajaće na vratima. Njegov zadatak je da se „usere“ kad god neki lajfkouč uđe.
Lojdovi prijatelji Mišel i Sesilija dobili su uloge lovaca na autograme. Šest-sedam foto-reportera, unajmljeni da glume paparace, bili su zapravo frilenseri od kojih neki nisu ni znali da treba da prave lažne fotografije.
Deon Mejson, krupan momak u crnom odelu i s naočarima za sunce, zadužen je da odigra bodigarda učiteljima života, da ih sprovodi od vrata do stola za registraciju i „brani“ goste od „fanova“. Deon je firmina zvezda u usponu, ne samo kao bodigard već i kao „fašionista“ na umetničkim otvaranjima.
Dejvijev posao? Adam je razmišljao. „Znaš šta, ti ćeš biti selfi momak. Šta god treba da uradiš da dobiješ selfi, uradi. Gazi!“
Uskoro je nastao haos. Lajfkouči su ulazili, jedan po jedan, a Lojd je vrištao i skičao na ulazak svakog ponaosob. Sevali su blicevi „paparaca“, Deon „nije dozvoljavao“ da se gostima iko približi, osim što je uigrano i sofisticirano ponekad „pustio“ Dejvija da se probije preko konopaca i napravi selfi sa nekim od „selebritija“. Preskakao je i ljude i konopce vičući: „Toliko sam srećan što ste ovde! Samo jednu sliku, molim vas!“
Dva i po sata trajala je ova predstava, a Dejvi Rotbart ne samo što je zaradio već je nešto i naučio: „Najveće iznenađenje čitave lude scene jeste da je, iako su znali da je sve lažno, radost na licu učitelja života bila prava! Mnogi su ukapirali da je sve šarada, ali pozirali su, grlili nas i davali autograme. I ja sam se zapanjio koliko je jutro bilo zabavno! Ponosan sam što sam selfi momak! Najsterilniji prostor koji se može zamisliti, svečana sala u podrumu jednog od lanaca hotela, pretvorila se u nadrealnu zemlju snova gde je svako željen, slavan i gde slavni ljudi, dirljivo, uzvraćaju zagrljaje fanovima.“
Osim poslova lažne popularnosti, firma „Crowd on Demand“ šalje svoju „gomilu“ da poveća broj prisutnih koji podržavaju političare, na raznim nivoima, ali i „protivnike“. Dovoljno je da pošalju petoro ljudi koji će vikati „buuu“ jer su shvatili da mediji posvećuju istu pažnju i pristalicama i oponentima, bez obzira na broj. U Njujorku, prilikom dolaska čuvenog ali kontroverznog stranog zvaničnika koji je trebalo da održi značajan govor, na Menhetnu su njihovi ljudi mahali zastavicama i držali panoe s njegovim imenom da bi se opustio. Skupljaju publiku za danski umetnički komad, šalju „ljutu“ rulju pred prodavnice automobila, advokatske firme, restorane...
LJUTE TARIFE ZA „TAJNO ORUŽJE“
Za dve godine firma je uspela da se preseli na bulevar Vilšir na Beverli Hilsu, ima stalno zaposleno osoblje i godišnje zarađuje više od milion dolara. Sve više imaju klijenata iz unutrašnjosti jer i „mali ljudi“ žele da budu pet minuta slavni. „Glumci“ se najčešće i regrutuju iz redova manje uspešnih glumaca sa kastinga, koji se potpuno užive u uloge novinara i „akcionih heroja“. Najveći trik je kako privući klijentelu a da javnost ostane u mraku. Niko ne želi da zna da je publika na nekoj filmskoj premijeri iznajmljena. Trenutno su „tajno oružje“, a ono u šta se Adam Svart uzda je da ljudi ne mogu ni da zamisle kakvi sve događaji mogu da se režiraju. Zamislivi su im samo političari koji plaćaju simpatizere, ostalo je na ivici nadrealnog, kao u filmovima Čarlija Kaufmana, „Biti Džon Malkovič“, recimo. Daje ovom biznisu pet godina. Dok se ne pročuje.
U Dalasu ih je iznajmila pripadnica jedne kraljevske porodice jer joj se učinilo da se njeno obezbeđenje ulenjilo. „Crowd on Demand“ organizovali su seriju „incidenata“ gde su „radoznali“ probijali obezbeđenje da dođu do njenog gospodstva. Kada su shvatili koliko je „važna“, telohranitelji su joj posvetili dužnu zaštitu.
Studentu na jednom američkom koledžu, koji je bio pred izbacivanjem, obezbedili su na javnom svedočenju desetak „drugova i drugarica“. Čitali su o njemu srceparajuće hvalospeve koje je student sam napisao. Nije izbačen, a kompanija je ovakvim angažmanima ušla u mutnije vode jer je lažno svedočenje, makar i u kampusu koledža, krivično delo. Prihvataju poslove koji se ne slažu s njihovim uverenjima, kažu, ali imaju svoje granice. „Kju kluks, sorry, nemamo ljude za vas!“
Cena? Prava sitnica.
U Americi lažni paparaci na rođendanskim slavljima koštaju oko 600 dolara. Masa koja igra, peva i deli flajere kao PR osoblje zahteva 3.000 zelembaća, 10.000 dolara je cena sedmodnevnih demonstracija, a produžene protestne kampanje kreću se od 25.000 do 50.000 dolara. Prolongirani protesti su u porastu jer je ponavljanje, kao kod reklama, ključ uspeha. Kada „meta“ shvati da demonstracije ne jenjavaju, uvek se uplaši.
Ni Srbija ne zaostaje.
UTAKMICE UMESTO LANČ-PAKETA
u Srbiji još ne znamo imena firmi koje se bave ovakvim poslovima, ali njihovo prisustvo najviše je vidljivo u politici i na estradi. Mnoge estradne zvezde „pumpaju“ svoje nastupe iznajmljenim paparacima i telohraniteljima, shodno džepu. Ljudi sumnjaju, ali ne mogu da dokažu. Dok se ovaj biznis ne ustali, političari su ga davno pokazali kao na tacni.
Još iz vremena Slobodana Miloševića smatralo se velikim otkrićem da na razne skupove Slobinih socijalista stižu autobusi iz cele Srbije sa plaćenim obožavaocima, parolašima svih vrsta i boja. Našoj javnosti je najpoznatiji Miloševićev miting u Beranama, koji je ostao zapamćen po foto-montaži objavljenoj 21. septembra 2000. na naslovnoj strani Večernjih novosti. Na njoj se pojedini likovi pojavljuju više puta jer su autori foto-montaže grubim dupliranjem slike pokušali da povećaju brojnost skupa.
Godine posle pada Miloševića ostale su zabeležene po lanč-paketima. Ekonomska kriza koja je zatresla kuglu ugrozila je i slabašne petooktobarske tekovine, pa se na izbore krenulo profesionalno: sa hiljadarkom i lanč-paketom. Na izborima 2012, kada je Srpska napredna stranka osvojila vlast, iznajmljeni „simpatizeri“ nicali su kao pečurke posle kiše.
Miloš P. (44) iz Lazarevca, jedan od organizatora ovog posla, izjavio je tada za dnevni list Alo da u njegovom kraju na plaćene mitingaše stranke nisu gadljive. „Sistem je jednostavan. Glavni organizator pogodi posao s lokalnim predstavnikom stranke i uzme, recimo, 200 evra. Sebi ostavi 100, a ostalo podeli na desetak ljudi, koji dobiju od 700 do 1.500 dinara.“
Miloš je dobio ponudu da organizuje meštane Lazarevca da dođu na skup koji je Srpska radikalna stranka organizovala u Areni, ali nije bio u prilici.
„Znam da je iz Brajkovca otišlo petnaestak penzionera, dnevnice su im bile 1.000 dinara. Organizovali su im i besplatan autobuski prevoz i lanč-pakete. Većina građana je u suštini nezainteresovana i za politiku i za izbore, gledaju kako da skrpe kraj s krajem. Takvih plaćenih mitingaša ima najviše u ruralnim predelima, gde neko prima penziju od 6.000 do 8.000 dinara i njemu ta hiljadarka dođe ko kuća. Em dobiju pare, još i sendvič i sok, u zavisnosti od toga gde se skup održava. Jedan se komšija svima hvalio kako je u Areni bio prvi put“, rekao je Miloš.
Komentar Dragana Todorovića, tadašnjeg zamenika lidera SRS, bio je kratak: „Ako čovek u Srbiji može da iznajmi novinare, zašto ne bi i penzionere ili druge socijalno ugrožene kategorije da svojim prisustvom uveličaju nečiji skup? Sve je moguće.“
Dačićevi socijalisti su pred izbore 2016. izabrali sofisticirane metode. Ne žele da svoje simpatizere sa flašicom vode i sendvičem šetaju po mitinzima. U Surdulici su odlučili da sve zainteresovane odvedu u Beograd, na meč Partizan - Radnik. Opštinski odbor SPS, s Novicom Tončevim na čelu, 2. aprila je svim simpatizerima fudbalskog kluba Radnik obezbedio prevoz do Beograda i ulaznicu za meč 28. kola Superlige, objavio je portal Južne vesti. Prevoz i ulaznica bili su besplatni. A nije ni čudo.
Tončev je do oktobra prošle godine obavljao funkciju sportskog direktora Radnika, a početkom 2016. za predsednika kluba izabran je njegov sin. Ideja se prosto sama rodila.
Surdulički socijalisti će, kako tvrde, i ubuduće organizovati ovakve i slične odlaske na sve bitnije sportske, kulturne, turističke i ostale manifestacije i događaje širom zemlje, a sve u interesu građana, koji „žele da idu napred i vide nešto novo“.
MEKSIKANCI U ULOZI JEVREJA
Istorija je puna „gomile na zahtev“, samo su prihodi i polje delovanja danas veći i širi. Rimski imperator Neron je angažovao 5.000 svojih vojnika da mu aplaudiraju dok peva. U 16. veku stvoreni su „klakeri“, publika plaćena da aplaudira u pozorištu i operi, a u 19. veku postali su institucija. U zavisnosti od komada na sceni, delili su se na smejače, plačljivce, dobacivače i bisovce. Od operskih zvezda vođe „klakera“ naplaćivale su određenu svotu da ne bi bili izviždani na sceni. Ovaj običaj danas se zadržao samo u Boljšoj teatru.
Holivud riporter objavio je juna 2015. da je njujorška agencija „Ekstra majl kasting“ za 50 dolara po glavi obezbedila glumce za skup na kome je Donald Tramp najavio predsedničku kandidaturu. U mejlu koji je agencija uputila svojim klijentima - sporednim glumcima i statistima, traže se ljudi koji će nositi majice i transparente i aplaudirati u znak podrške Trampovoj kandidaturi. „Razumemo da to nije tipičan ‘sporedni posao’, ali verujemo da postoje razni oblici glume, a ovo je deo takve škole mišljenja“, pisalo je u mejlu.
Njujork tajms je prošle godine objavio da su mladi Jevreji, koji su u odeći za molitvu demonstrirali protiv parade ponosa, u stvari bili - Meksikanci. Njih je unajmila jedna ortodoksna organizacija iz Bruklina da se pojave umesto jevrejskih studenata, koji bi inače protestovali, ali im je rabin preporučio da ne dolaze „zbog onoga što bi mogli da vide na paradi“.
Vol strit džornal pisao je 2010. o ukrajinskoj firmi „Easy Work“, koja je iznajmljivala studente za četiri dolara na sat za sve vrste demonstracija. Vlasnik Vladimir Bojko, 21-godišnji veb-dizajner, rekao je tada za američki list da može da sarađuje sa svakom političkom strankom i da studentima ideologija ne smeta jer su umorni od političara i demonstriraće samo za novac. Od unajmljenih aktivista se jedino očekivalo da budu trezni, ne tuku se, stoje nasmejani i nikako ne razgovaraju s novinarima da se ne bi odali.
Amerikanac Tod Džejson Raderford je 2010. osnovao kompaniju GettingBookReviews.com, gde ste za 99 dolara mogli da kupite dobru kritiku svoje knjige, za 499 dolara 20 pozitivnih komentara na Amazonu, a za 999 dolara - 50. Raderford je imao čitavu mrežu honoraraca koji su dobijali 15 dolara za tekst od 50 reči i mesečno zarađivao 28.000. Posle malo više od godinu dana, zbog pritužbi jedne spisateljice koja nije bila zadovoljna brzinom kojom joj je napisana pohvala, posao je propao, ali veruje se da sličnih kompanija ima mnogo.
Za samo pet dolara možete dobiti lažnu devojku na Fejsbuku koja će na vašem zidu ostavljati poruke kakve želite, od nežnih do lascivnih, a ako je potrebno, biće i „psiho“ i proganjati vas nakon što ste je, kao, ostavili, pisao je Gardijan.
Što bi rekao Dragan Todorović, sve je moguće.
Pošto je nakon kupovine desetina licencnih programa i otvaranja vrata svetskim sumnjivcima svih kategorija Srbija postala licenca država, ovaj tekst mogao bi da posluži i kao inspiracija. Veliki broj nezaposlenih mogao bi da se angažuje na poslovima „gomila na zahtev“, da bi oni s viškom novca sebi pribavili luksuz ugleda, slave i poštovanja i postali „zvezde“ oko kojih se otimaju.
Međutim, videli smo da oni koji vode političku izbornu kampanju režima nekako uviđaju da je ta gomila, ta masa, ipak istrošena i potrošena, isceđena kao limun.
Još malo će je oposliti oko skupova, u finišu, ali je akcenat očito stavljen na domaće slavne individue na izbornoj režimskoj listi. Nemamo Regana i Švarcenegera, ali dok je ćurana, biće i podvarka. Zato bi pod hitno trebalo stvoriti firmu „Pojedinac na zahtev“, „Person on Demand“. Kad su nahvatali Bali-bega da dođe i ponovo osvoji Kalemegdan, uz ciku i vrisku Beograđanki i Novopazarki i urlanje helikoptera Vlade Srbije, izborna lista mogla bi i da se proširi.
Prema tome, bujrum.
PIŠE: Ljilja Jorgovanović
Извор: NEWSWEEK