ВЕСТИ

ПРОШИРЕЊЕ ТУЖБЕНОГ ЗАХТЕВА

За оне који се налазе у судском процесу

(навести суд и број предмета)

Поднесак тужиоца

Драгиша Давковски

Тужиоц је сазнао за нове чињенице и у прилици је да употреби нове доказе, који су од

одлучујућег значаја за одлучивање у овој парници:

• У погледу понуде РФ ПИО за исплату дуговања пензије од 01.01.2008. до 31.10.2015. године, стекао се услов да Тужиоц тражи проширење тужбеног захтева до 31.10. 2015. године.

1. Тужени је признао свој дуг према Тужиоцу по основу неисплаћених износа разлике пензије, а на име усклађивања пензије за период од 01.01.2008. до 31.10.2015. године. Тужени је Тужиоцу доставио Обавештење - предлог за закључивање вансудског поравнања којим је признао постојање свог дуговања према Тужиоцу за читав односни период, тј. од 01.01.2008. до 31.10.2015. године. У уверењу изричито стоји да је Тужени утврдио обавезу према Тужиоцу, те је наведен и тачан износ главног дуга за наведени период. Обавештење је Тужиоцу достављено …… новембра 2015. године, а након што је Влада Републике Србије донела Закључак бр. 181-11689/15 од 30.10.2015. године, којим је дата сагласност  Туженом да изврши усклађивање пензија војним пензионерима, те да исплати разлику између усклађеног износа пензије и исплаћеног износа почев од 01.01.2008. до 31.10.2015. године.

На мој захтев Филијали РФ ПИО у ____________, достављено ми је Уверење да ми припада разлика пензије од 01.01.2008.г. до 31.10.2015.г посебно по месецима и у укупном износу (_______ дин, четврта колона уверења), које достављам у прилогу, што значи да РФ ПИО признаје дуг (штету) БЕЗ ЗАСТАРЕВАЊА.

Тужени РФ ПИО је, осим тога, и увећао пензију Тужиоцу за новембар 2015.г. у односу на пензију за октобар исте године.

Доказ:     

• Обавештење – Понуда РФ ПИО;
• Уверење Филијале РФ ПИО у __________ о припадајућој разлици пензије по месецима од јануара 2008 до октобра 2015.године, од 25.11.2015.г.
• Копија пензионог чека за октобар и новембар 2015. године.

Према одредби чл. 366. ств. 1. Закона о облигационим односима, писано признање застареле обавезе сматра се као одрицање од застарелости. У конкретном случају, Тужени је управо тако поступио, те је Тужиоцу доставио писано признање да Тужени према Тужиоцу има обавезу по основу неисплаћених износа разлике пензије, а за период од 01.01.2008. до 31.10.2015. године. Тиме је Тужени у писаној форми извршио признање свог дуга, те се такво поступање Туженог има сматрати одрицањем од застарелости.

1. Како је вештачењем овлашћеног судског вештака обрачун накнаде штете урађен закључно са ________ 20_. године, а:

-     ради ефикасности окончања поступка у корист и Тужиоца и Туженог,

-     ради мањих трошкова који би, уколко би се покретала нова парница за наредни период од __________ 20__.г. до октобра 2015.г. , без сумње били много већи и пали на терет Туженог, а који би се састојали у новим трошковима вештачења, судских такси, нових рочишта и продужетка трајања поступка чиме се знатно увећава износ затезне камате. Новом тужбом за наредни период од 20__. до 2015. године Тужиоц би могао ангажовати адвоката па би се и по том основу увећали трошкови који би без сумње пали на терет Туженог, РФ ПИО и буџета РС.

.

Б. Правни аспекти застаревања тужбеног захтева за накнаду штете, односно дуговања РФ ПИО, по основу  неисплаћивања пуног износа пензије од јануара 2008. године, а у вези  ванредног усклађивања

Ово су веома значајна правна питања која захтевају свакодневне одговоре.

У претходним поднесцима сам изразио ставове о евентуалном застаревању мог тужбеног захтева за накнаду штете. Међутим, како је и даље актуелно делимично застаревање износим комплетне правне аспекте застаревања права на пензију или дела пензије и то по градацији застаревања, три године, пет година, десет година и без застаревања.

1. Трогодишњи рок застаревања.Примењује се код повремених потраживања (члан 372. став 1. ЗОО) као што су потраживање камата, издржавања (дечји додатак, и сл.) и слично која доспавају годишње или у краћим временским размацима. Потраживање пензије, односно закинутог дела пензије, не може се сматрати повремним потраживањем, јер су то трајна (доживотна) давања која доспевају у једнаким временским месечним периодима, а то право је стечено радним односом, тј. одласком у пуну или инвалидску пензију, а исто важи и за породичну пензију. Овим чланом пензија није дефинисана као повремено потраживање. Пензија , дакле, никако не може бити повремено потраживање, већ редовно месечно давање Фонда повериоцу новчаних средстава које је тужиоц улагао током радног стажа, у своју будућност након завршетка радног стажа. При томе Фонд је био дужан да та средства чува и правилно улаже, односно капитализује, како не би изгубила своју вредност.

Потраживање накнаде проузроковане штете (чл. 376. став 1. ЗОО) застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило.Како тужиоцима није лично достављенорешење о ванредном усклађивању пензије од 25.01.2008.године, нити било какво писано обавештење о томе, то није могуће применити субјективни рок застарелости од 3 године,јер не постоји одговорност Тужиоца.Тужени се неоправдано у свом одговору на тужбу од 12.04.2013.г. позива управо на овај члан и став закона не обазирући се на то да ли је и чија је одговорност што оштећеник није ни на који званични и обавезујући начин био обавештен о томе, посебно не од стране РФ ПИО. Сходно ставу 2. истог члана ово дуговање, евентуално, застарева за пет година од када је штета настала.

На основу члана 388.ЗОО, цитирам:„Застаревање се прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања.“  

Повериоц - у овом случају Тужиоц је Захтевом Фонду СОВО од 08.02.2010. године покренуо управни поступак за усклађивање пензије, а од 01.01.2008. године до подношења наведеног захтева нису протекле три године, па према томе није наступило застаревање. Како је после ћутања администрације и поновљеног захтева исти одбијен, покренут је и Управни спор при чему је Управни суд донео чак 2 (две) пресуде у корист тужиоца, али тужени није хтео да поступи по налогу Управног суда једноставно игноришући исто. Недавно Управни суд је донео и трећу пресуду, коју овом приликом прилажем Суду. Ток управног поступка и спора достављен је Суду у претходним поднесцима.

Обзиром да управни поступак и спор није текао по закону и у датим роковима Тужиоц је био приморан да покрене и парнични спор код надлежног суда и то је учинио у року мањем од пет година од датума уплате другог дела јануарске пензије 2008.г. (20. фебруара 2008.г.) која је требала бити увећана за 11,06%.

1. Петогодишњи рок застаревања. Само право (чл. 373. ЗОО) из кога проистичу повремена потраживања застарева за 5 година рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио давања.То је тзв. објективни рок застаревања јер Тужиоц никаквим актом Фонда СОВО нити Решењем РФ ПИО као законског наследника РФ СОВО није обавештен о промени износа пензије за јануар 2008. године на основу Решења о ванредном усклађивању пензија, а да јесте онда би, евентуално, могао да важи субјективни рок од 3 године. Тужиоц је најраније могао сазнати о неправилно испаћеној пензији тек кад му је уплаћен други део јануарске пензије, а то је 20. фебруар 2008. године, те је овај датум одлучујући од када може тећи евентуални рок застарелости. Решење о ванредном усклађивању пензија је објављено у Службеном гласнику PC бр. 20/2008 од 19. фебруара 2008. године.

Према члану 361. став 1. ЗОО застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе. То је у овом случају од 20. фебруар 2008.г., јер је то најранији датум када је поверилац (Тужиоц) могао сазнати да му није повећана пензија. Тужиоц је, наравно, то сазнао много касније. Како је Тужиоц своју тужбу поднео 13. фебруара 2013. године, јасно је да до тада (од 20.02.2008.г до 13.02.2013.г) није протекло 5 (пет) година, то застарелост од 5 година није наступила.

1. Десетогодишњи рок застарелости као општи рок застаревања одређен чланом 371. ЗОО није актуелан из два разлога:

• Од ванредног усклађивања пензија до сада је протекло тек осам година, а од подизања тужбе мање од пет година.
• Уплатом увеђане пензије за новембар 2015. године тужени је признао дуг. На основу члана 387. став 1. застаревање се прекида када дужник призна дуг, а на основу става 2. истог члана тужени је признао учињено и на сасвим директан начин издавањем писаног уверења о дуговању Тужиоцу од 01.01.2008. до 31.10.2015. године, по месецима и у укупном износу, што се може признати исто као и извештај овлашћеног судског вештака, као друга варијанта.

1. Застаревање потраживања пензије према Закону о ПИО

• Основ свих тужби војних пензионера је непримењивање Закона о ПИО за ову категорију осигураника. У својим потраживањима Тужиоц се, пре свега другог, позива на овај Закон, па се с тога најпре морају поштовати чланови овог закона.

• Основ потраживања пензионисаних војних осигураника (војних пензионера) је закинути, а још увек неисплаћени део пензије у пуном износу од 11,06% на основу Решења РФ ПИО о ванредном усклађивању пензија из 2008. године.

Дакле, то потраживање не спада у неке друге врсте потраживања, већ је то потраживање (закинутог дела) пензије, а на основу члана 6. ЗПИО права на пензију   не застаревају.

• Члан 209. ЗПИО говори о штети која може бити причињена Републичком фонду ПИО, а коју Фонд може захтевати да се надокнади једнократним износом у целини. У ставу 2. и 3. тог члана такво потраживање штете је дефинисано као трајно новчано примање које се мора надокнадити Фонду.

Дакле, члан 209. ЗПИО пензију дефинише као трајно новчано примање када се ради о накнади штете причињене Фонду. Нема разлога да се и штета – дуговање причињено примаоцу пензије исплатом умањеног износа пензије посматра другачије, већ трајним новчаним примањем, тим пре што је чланом 6. ЗПИО регулисано да права из ПИО не застаревају.

• Закон о облигационим односима (ЗОО) у члану 372. дефинише повремена потраживања као повремена давања која доспевају годишње или у краћим временским размацима времена, као што је потраживање камата или потраживање издржавања, која застаревају за 3 године, док на основу члана 373. истог закона само право из ког проистиче повремено потраживање застарева за 5 година.

Међутим, пензија, као и део закинуте пензије, није повремено давање за Фонд ПИО, па не може бити ни повремено потраживање за примаоца – пензионера. На основу члана 6. ЗПИО право на пензију не застарева, пензија се даје, односно прима у једном или два дела у једнаким временским интервалима, сваког месеца, доживотно и не може се сматрати повременим давањем или примањем нити повременим потраживањем, већ као трајно новчано примање – потраживање, баш као у члану 209. и 6. ЗПИО.

• Чланом 1104. ЗОО регулисано је да се, цитирам: “ На застарелост права и обавеза примењује се право које је меродавно за садржину тих права и обавеза. ”

Садржина потраживања накнаде штете - дуговања због мање исплаћене пензије за Тужиоца је уствари право на пензију, које, како је већ истакнуто, на основу члана 6. ЗПИО не застарева, тако ни право за накнаду штете због исплате умањене пензије такође не застарева, јер се на основу члана 1104. ЗОО примењује право меродавно за садржину тих права, а то је право на пензију.

• И на крају, на основу члана 1102. став 4. ЗОО ''Орган надлежан да одлучује о накнади штете(у овом случају Суд) при избору више меродавних права, примениће право које је за оштећеног најповољније'', а то је свакако да НЕМА ЗАСТАРЕВАЊА.

Понудом о вансудском поравњању дужник условљава (уцењује) повериоца против кога очигледно губи судски спор, што је јединствени пример у судској пракси.

Ц.   Манипулација непостојећим правним терминима РФ ПИО  и Врховног касационог суда

У вези саопштења Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије, РФ ПИО је на свом интернет сајту на страници ''Саопштења'' објавио саопштење да је ''Закључак Владе РС од 30.10.2015.г. апсолутно у складу са ставом ВКС којим је омогућен идентичан проценат ванредног усклађивања пензија свих корисника у осигурању''.

1. У наведеном Закључку Владе РС се уопште не помиње Врховни касациони суд, нити се у Закључку позива на ВКС, па је непримерена оцена РФ ПИО да је ванредно усклађивање ''апсолутно у складу са ставом ВКС којим је омогућен идентичан проценат ванредног усклађивања пензија свих корисника у осигурању.''.

1. Термин ''Став'' Врховног касационог суда уопште не постоји у Закону о уређењу судова !!!
   Наиме, Законом о изменама и допунама закона о уређењу судова, измењен је члан 31. Закона о уређењу судова, тако што је реченица                ''Врховни касациони суд утврђује начелне правне ставове ради јединствене судске примене права;'' избрисана, односно замењена реченицом ''Врховни касациони суд обезбеђује јединствену судску примену права и једнакост странака у судским поступцима.''.

У свом акту II Су-17 55/15 од 05.03.2015. године ВКС се изјаснио да ''у вези војних пензија правно схватање није утврђено'' а да је '' правни став изражен у одлуци Рев 223/2014 од 10.04.2014.г.''  

Како термин ''правни став'' не постоји у Закону о уређењу судова, то је и поменута Ревизија ВКС незаконита и неупотребљива у даљој судској пракси !!!

Доказ:  Обавештење ВКС II Су-17 од 05.03.2015.г.

1. Термин ''правно схватање'', на основу члана 43. став 3. Закона о уређењу судова који гласи:

''Правно схватање усвојено на седници одељења (ВКС) обавезује сва већа у саставу одељења'',

је само и једино обавезујуће за сва већа у саставу одељења ВКС, али не и за парничне судове.

За парничне судове су једино обавезујући важећи закони РС (Закон РФ ПИО, ЗОО и ЗПП) , а никако   непостојећи ''правни став'' или ''правно схватање'' ВКС !!!

1. Осим тога, ВКС је злоупотребио могућност посебно дозвољене ревизије на захтев РФ ПИО који је некоректан и обмањујући и није достављен тужиоцу, чиме је Тужиоцу ускраћено право на одговор, због чега је такав захтев неважећи, а одговор ВКС ништаван, јер није испоштована равноправност страна у спору.

С тога се ни РФ ПИО нити парнични судови у својим одлукама не могу позивати нити користити наведене термине и одлуке тј. ревизије ВКС, који је у више наврата доносио погрешне и опречне одлуке најпре о непостојању права на ванредно усклађивање, а потом и о износу ванредног усклађивања за војне пензионере, најпре са циљем да се ванредно усклађивање не призна војним пензионерима, а затим да следује у много мањем износу – проценту, мешајући редовно усклаћивање војних пензија за 2007.г. од 4,21% које је у складу са законом о ВЈ и ВС, са ванредни усклађивањем од 11,06% за 2008.г. које је по Закону о ПИО.

На тај начин ВКС је потпуно изгубио легитимитет у овој правној ствари.

Једино се Уставни суд у више својих Одлука правилно изјаснио о праву војних пензионера на ванредно усклађивање пензија у целом периоду од 2008. године до сада и то у истом износу и проценту као и за цивилне пензионере.

При томе се редовно усклаћивање војних пензија за 2007. годину од 4,21% не може проглашавати ванредним усклађивањем нити утапати у ванредно усклађивање, што уствари значи укудање, односно непризнавање редовног усклађивања од 4,21%, као незаконитог, о чему се Уставни суд већ изјаснио Закључком IУп 66/2008 од 08.06.2011.г. који је у склопу поднеска од 25.10.2013. г. достављен Основном суду.

Због поступања Туженог, како у парничном, тако и у управном поступку и спору, Тужиоц трпи знатан душевни бол састављањем тужбе, жалбе, бројних поднесака, присуством на рочиштима и трајања поступка, због чега од туженог захтева накнаду за претрпљени душевни бол у износу од 1.000 евра у противдинарској вредности на дан правоснажности пресуде.