Дан ЈНА или Сад се види сад се зна...
Миле Бјеливук
Прошетах јуче градом с једним земљаком са београдског асфалта, одлучих се да попијемо пиће у војном хотелу Бристол и онако спонтано пођосмо ка улазу. Управо испред улаза налетесмо на двојицу мојих колега, који су такође намерни да уђу у тај хотел, али ја онако шеретски рекох да ми улазимо на тај улаз а они на други и они заиста одоше до оног другог закључаног, што ми касније један од њих двојице замери. Уђох у хотел и видех да је пун, а онда се сетих да сви ти људи прослављају Дан ЈНА или 22.децембар. Неки ме позваше именом, али сам изашао напоље, јер смо другар и ја требали на миру да попијемо пиће и сито се испричамо. И опет ту пред хотелом сретох неколико познаника, колега из проф.слузбе, сви иду да славе нешто што не постоји, али су весели, да ли зато што то више не постоји или зато што ће то постојати. И та дилема о том (не)постојању заокупи моју пажњу током данашњег дана док ми је један други колега и пријатељ причао како је присуствовао јучерашњем скупу у Дому гарде на Топчидеру, који су својим потписима сазвали МО и НГШ ВС. Скупу је присуствовао и председник Србије, а у његовој пратњи и динамичном дијалогу био је нико други до новинар и војни аналитичар Мирослав Лазански. Актуелни или смењени МО господин Гашић није се могао пронаћи на том скупу (не)постојања. Лазански је на питање мог данашњег саговорника, -како то да нема министра који је потписник позивнице?- само подигао десну шаку с подигнутим палцем, нешто попут поздрава или знака за стопирање. Симболика да је пожелиш!!! И тако ми дође у сећање она дечја песмица -Сад се види, сад се зна, ко се коме допада...-