ВЕСТИ

Болен

Некадашњи официр Војске Србије, а данас члан Већа општине Вршац, Велизар Вемић објавио је на порталу "Видовдан" ауторски чланак под насловом "ЗАШТО ЋУТЕ ОФИЦИРИ?" у коме износи нека своја запажања покушавајући дати одговор на постављено питање.


ЗАШТО ЋУТЕ ОФИЦИРИ?

06 април 2015 Велизар Вемић,”Видовдан”

Сведоци смо, на жалост, још једне несреће која се десила у Војсци. Само у Војсци или у Држави? У армији су нас учили да је војска огледало државе. Да ли је то био само изговор када смо деведесетих били задовољни просечним платама од 10 марака, јер је у држави иста износила 5? Вероватно би се утврдило да је била формирана нека комисија. Први час који сам самостално држао регрутима био је из „Морала војске“. Младим војницима, тек придошлим у јединицу, представио сам предмет, говорио где је место и улога војске у друштву, које су им обавезе... патриотизам, етика... Одушевљени и са пуно заноса, служили су војни рок. Одушевљени, са пуно заноса и са још више поноса, не водећи рачуна о просецима, платним групама, ... официри су служили и служе држави. У то сам сигуран 100%, и убеђен, чак и ако ме нека комисија демантује у том мишљењу.
Након демократских промена, као и остали системи, и овај је почео да се „круни“. Не желим да звучи политички, али све ове тврдње су реалне. Осим ако ме нека комисија не демантује. Како се крунио систем? Полако, систематски, као по одређеном плану. До 2008. године сваких 6 месеци јединице су тестиране по програму „Морал плус“, Тај програм је подразумевао да сви, од обичног војника до високих oфицира, искажу кроз упитник веома битне ствари из свог војничког живота. Могли су да искажу задовољство и незадовољство, од чизама које носе, до поверења у претпостављене, па и у државно руководство. Шта кажете? Комунистичка творевина? Е, па мислим да није. Подаци су, наравно, били строго поверљиви, и били су презентовани по вертикали у ланцу командовања. Онај ко је у том ланцу био „прозван“, могао је тачно да промени по неку ствар због које је био прозван. Онај ко је ту укинуо, очигледно није хтео да мења концепт планског урушавања угледа Војске.
Још један од видова урушавања „застарелог“ система одбране је у мешању цивилних структура у војне послове. Нисам против „цивилне контроле“ војске, али сам дубоко против цивилног командовања (читај манипулисања) генералима. Где смо погрешили? Професионалци, војници, подофицири и официри нигде. Генерали? Погрешили су у томе што не дозвољавају да се чује глас струке. Зашто? Вероватно зарад својих позиција које се мењају у складу са вољом тренутне политичке елите. Цивилно је постало и школство. У тренутку када су дозвољене цивилне школе и факултети да компензују све оно свима онима који нису могли да се школују кроз војно школство. Тако нам је велика већина служби у војсци, кроз „цивилно образовање“ и едукације, заузело „директорска“ места у Војсци. Сада су то председници и чланови разних комисија и „цивилне контроле“, која ведри и облачи процедурама и тумачи све случајеве искључиво онако како то одговара поменутој елити која им је омогућила положај и опстанак у војним структурама.
Сведоци смо како командне, тако и моралне (не)одговорности у последњим случајевима несрећа у војсци. Односно, наших војних несрећа у нашој држави. Ако нам памћење још није застарело, сетимо се случаја касетних бомби на Копаонику, гранате на Пасуљанским ливадама и сада актуелног хеликоптера.... Итекако неко ван очију јавности „дрибла“ команде и професионалце и тражи им длаку у јајету кроз све формалне документе које су гарантовано сви припадници војске сигурно урадили максимално професионално.
Моје је мишљење да је величина официра, првенствено генерала, да професионално повуче границу докле може, а одакле не може да удовољава захтевима политичке елите, која се сасвим непрофесионално опходи према свом послу и према људима од струке, зарад свог имиџа и зарад раста „рејтинга“.
Величина Живојина Мишића била је у томе што је рекао НЕ онима који су били изнад њега у линији командовања. Тако је заштитио све оне који су испод њега. Али су наши официри до перфекције оспособљени, и нешто што је много изнад овог медијског блата, спремни су и главом да плате да изврше своју дужност. Ниједан од њих није купио диплому, већ је стекао кроз перманентно учење, обуку, увежбавање уз најбоље. Ниједан од њих није чин стекао у кафани, у кампањи и у медијима. Навикли су да одговарају својим делима само када је најтеже. Али за битку у медијима се нису спремали, зато што не могу да се боре у реторичким манипулацијама, и зато што у политичким ратовима, маркетингу, замени теза једноставно нису вешти. Бојим се да професионалне војнике, подофицире и официре нема ко да заштити од остатка вертикале командовања. Зато и ћуте.

Add comment