IZ PRLJAVOG DVORIŠTA "UDRUŽENOG RUKOVODSTVA"
UVPS
Čovek, ovog i mnogih drugih, analitičkih, argumentovanih i tekstova bazirani na činjenicama nema prolaza kod naših “zaštitnika”, u njihovima glasilima: sajtu i vojnom Veteranu
Urednika vojnog Veterana Z.Pešića trebalo bi, u najmanju ruku, takvog postupka da se stidi.
U prilogu tekst autora gospodina Ristića i komunikacija sa UVPS
Postovani,
dostavljam jedan od tekstova upucenih Vojnom veteranu cije su objavljivanje zabranili rukovodeci ljudi UVPS.
Pozdrav, R. Ristic
ZANEMARENE ČINJENICE
Poznata i u svetu opšteprihvaćena pravnička krilatica – „dajte nam činjenice, daćemo vam pravo“, nikako da zaživi u još uvek nereformisanom sudstvu Republike Srbije. To se, pored ostalog, u najbizarnijoj formi manifestuje kroz osporavanje očiglednih prava vojnih penzionera. Jer, bez obzira na pravne činjenice, potvrđene čak i od Ustavnog suda Srbije, srpsko pravosuđe se uporno suprotstavlja vladavini prava. Ne pomažu apeli, molbe žalbe, tužbe... Naizgled, nema sile koja bi domaće sudstvo mogla da pokrene iz očigledne učmalosti kada je u pitanju validnost odluka u korist vojnopenzionerske populacije.
Međutim, i pored činjenice da srpski sudovi pet para ne daju za činjenice koje se i iz aviona vide, mnogi korisnici vojnih penzija smatraju da, ipak, postoje načini putem kojih je moguće izvršiti pritisak na državu da usvoji opravdane zahteve vojnopenzionerske organizacije. To su u praksi potvrdile brojne društvene grupacije u ovoj zemlji, primenjujući često i zakonom nedozvoljena, ali ispostaviljalo se, plodotvorna sredstva.
Za svoja neosporna prava, naime, izborili su se mnogi radni kolektivi putem štrajkova i obustava rada, ali u dosta slučajeva i znatno radikalnijim potezima. Svedoci smo, primera radi navedimo, da su se radnici FAP-a iz Priboja izborili za svoja prava ne pravnim, već isključivo radikalnim potezima. Mada su načini danima blokirane železniče pruge Beograd – Bar bili daleko od bilo koje zakonske odredbe, država je bila prinuđena da prihvati tu činjenicu. „Bundžije“ je bio prinuđen da poseti čak i prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić i na zadovoljavajući način reši jedan od najradikalnijih poteza obespravljenih radnika Srbije.
Radikalizaciju su primenjivali zemljoradnici, putari, malinari i ine obespravljene društvene grupacije. Suočeni da se ne mogu osloniti na nepostojeću vladavinu prava, ljudi su blokirali puteve, pruge i mostove, zaposedali prostorije rukovodećh struktura preduzeća i ustanova, sve zbog višemesečnog neisplaćivanja zarađenog i pripadajućeg. Na taj način, ostvarivana su, u većoj ili manjoj meri, dotle neostvarena neosporna prava ljudi koji su danima demonstrirali svoje nezadovoljstvo.
Vojnim penzionerima, naravno, ne stoje na raspolaganju sredstva kao nekima od navedenih grupacija, zbog čega je ilizormo očekivati da UVPS, kroz izraze nezadovoljstva, sledi njihove primere. Međutim, sve su više prisutna mišljenja i zahtevi članstva da ne treba isključiti akcije poput protesta i demonstracija pred pojedinim ministarstvima, Vladom i Skupštinom Srbije. Zagovarane su čak i blokade navedenih ustanova jer je to, smatra se, jedini i najdelotvorniji način da se neko iz vrha vlasti smiluje i konačno upozna sa dvadesetogodišnjim hodom po mukama vojnih penziomera. A UVPS, poznato je, u više se navrata obraćalo nadležnim ministarstvima i ministrima lično, ali je sve, po pravilu, ostajalo bez odgovora.
U poslednje vreme sve više se ističe, i pozdravlja istovremeno, aktivnost Udruženja vojnih beskućnika, koje je posle trinaestogodišnje borbe za ostvarenje svojih prava uspelo da dobije bitku pred Međunarodnim sudom u Strazburu. Taj sud je krajem 2013. godine usvojio njihovu tužbu protiv države Srbije i sada se očekuje konačna odluka koja će u Strazburu biti doneta tokom ove, 2014. godine. I s tim u vezi se čuju pojedinačna zameranja po kojima je UVPS trebalo na isti način da postupi posle opstruiranja državnih i pravosudnih organa Odluke Ustavnog suda Srbije o zakinutom povećanju vojnih penzija od 1. januara 2008.godine. Jalova obraćanja ministrima odbrane, pravde, rada, zapošljavanja i socijalne politike, fondovima PIO i SOVO, nisu dala nikakve rezultate. Zamera se, takođe, što rukovodstvo nije imalo smelosti da i pored preduzimanja brojnih zakonskih mera, organizuje neki od radikalnih poteza koji bi rezultirali ostvarivanjem narušenih prava njihovih učesnika.
Istine radi valja istaći da se često čuju i komentari podrške dosadašnjem radu UVPS na planu borbe za ostvarenje sveukupnih prava vojnopenzionerske populacije. Smatra se, naime, da kopiranje radikalnih poteza napred navedenih društvenih grupacija ne bi donelo nikakve boljitke. Naprotiv, ističu pobornici dosadašnjeg načina borbe za ostvarivanje prava vojnih penzionera, bilo koja od navedenih radikalnih mera narušila bi visok ugled koji vojnopenzionerska organizacija uživa ne samo među sopstvenim članstvom, već i u javnom mnjenju Srbije. Jer, nema sumnje da ljudi u Srbiji veoma cene i poštuju bivše pripadnike JNA i vojski koje su se iz nje iznedrile posle raspada SFRJ.
Ispada, po svemu što je rečeno, da među vojnim penzionerima postoje pojedinci, i veće ili manje grupe, koji ne podržavaju dosadanji način borbe za ostvarenje prava vojnopenzionerske populacije. Mada je očito da se neraspoloženje postignutim obražlaže činjenicom da su gotovo sva pravna zalaganja u vezi sa pravima vojnih penzionera doživele neuspeh. To se potkrepljuje i nečinjenjem aktuelne vlasti da na bilo koji način ispravi nepravde koje su vojnim penzionerima počinjene minulih petnaestak godina. I ne samo nečinjenjem, već i očiglednim, kao i ranije, ignorisanjem pravnih činenjica koje nedvosmisleno idu u prilog svekolikog članstva, odnosno celokupne vojnopenzionerske populacije.
Neophodno je, imajući izloženo u vidu, da se rukovodstvo, konačno, zvaničnim stavom putem svog glasila, „Vojnog veterana“, i na sastancima gradskih, opštinskih i mesnih organizacija obrati članstvu i izloži načine nastavka borbe za potpuno oživotvorenje skandalozno narušenih prava sveukupne vojnopenzionerske populacije.
Radisav RISTIĆ
Napomena autora
Objavljivanje gornjeg priloga zabranilo je rukovodstvo UVPS sa obrazloženjem da ga je pročitalo više ljudi u rukovodstvu i da smatraju neumesnim praviti upoređenje između vojnih penzionera i navedenih grupa građana – učesnika u štrajkovima. Navode, pored ostalog, „da oni koji štrajkuju zbog toga što nemaju nikakva primanja, dakle plate, ne mogu da se izjednače s nama koji redovno primamo penziju...“
Odgovarajući na upućeno objašnjenje, s kojim se nisam složio s obzirom da se u tekstu nigde ne pominje bilo kakvo izjednačavanje materijalnog položaja i razlika između vojnih penzionera i drugih društvenih organizacija, odnosno ustanova i građanskih grupacija, rukovodstvu sam uputio sledeći odgovor, koji je kod njih ostao bez ikakvog komentara:
„Više ljudi iz rukovodstva UVPS koji su učestvovali u cenzurisanju mog teksta, izveli su pogrešne zaključke. U tekstu se nigde ne pominje izjednačavanje materijalnog položaja vojnih penzionera i ljudi koji štrajkuju, već je poenta na merama koje, po mom mišljenju i višegodišnja obećanja rukovodstva UVPS, valja preduzeti radi ostvarenja prava svih korisnika vojnih penzija. Ovde se radi, rekao bih, o ljudima iz rukovodstva koji su svojevremeno „pretili“ (o tome je pisao i Veteran) preduzimanjem radikalnih mera, podrazumevajući pri tome upravo načine koje i ja predlažem u navedenom tekstu. Te „pretnje“ su se završavale isključivo na verbalnim, neispunjenim, obećanjima. Ja pišem otvoreno i kritički u odnosu na sve probleme i pojave, pri čemu je, kao i ovom prilikom, na udaru bilo nečinjenje rukovodećih ljudi u UVPS. Nekim ljudim, očigledno, ne ide u prilog način mojih kritičkih osvrta, zbog čega nastoje da me na ovaj način eliminišu sa spiska stalnog saradnika „Vojnog veterana“. I pored svega, pokušaću da i u narednim tekstovima takođe pišem o problemima vojnih penzionera, uključujući i konkretne kritike, uz najbolje namere naravno, kojih neće biti pošteđeno ni rukovodstva UVPS.
R. Ristić