Протржишни реформисти и друге бајке
04.07.2019.
Марта 2018, директорка ММФ-а посетила је Аргентину и била усхићена реформама које је спроводила влада Мауриција Макрија. Кристин Лагард је том приликом изјавила да су економске реформе председника Макрија невероватно успешне. Само три месеца касније показало се да је директорка ММФ-а спектакуларно промашила у својој процени стања аргентинске економије.
Јуна 2018. Аргентина се нашла на прагу банкрота и била је присиљена да затражи помоћ ММФ-а у висини од 50 милијарди долара. Септембра исте године пакет помоћи је увећан за додатних 7,1 милијарди. Овај финансијски пакет, формализован кроз трогодишњи стенд-бај аранжман, највећи је у дугој историји ММФ-а.
МАКРИ КАО ЛАЖНИ СПАСИЛАЦ
До Макријевог доласка на власт Аргентина је покушавала да води независну економску политику борећи се против финансијских лешинара који су, уз помоћ њујоршког судије Томаса Гриесе, бесрамно черечили Аргентину. (Прича је мучна и прекомпликована да би стала у ову колумну.) У том „суверенистичком“ периоду светска финансијска тржишта су била затворена за Аргентину. Држава је кубурила са инфлацијом, пезос је био под сталним притиском, али Аргентина је остала на ногама и чак забележила солидне економске резултате. Наравно, Кристина Фернандез је рутински критикована, лепљена јој је етикета популисте, како се то већ рутински ради са онима који би да воде политику која није у складу са интересима финансијских и политичких моћника.
Макри је на место председника Аргентине дошао децембра 2015, обећавши да ће од Аргентине направити „нормалну земљу“, да ће решити проблем инфлације и стабилизовати пезос. Пословна јавност и светски финансијски центри били су у екстази. На чело Аргентине је дошао реформиста протржишне оријентације, а протржишни реформисти су хероји новог времена, па чак и онда, када им се као Макрију, име појави у чувеним „панамским папирима“.
Макри и његов тим су од самог старта имали фантастичне реформске идеје.
Највећа од њих, сасвим буквално, била је да Аргентина већ у априлу 2016. обори светски рекорд у једнократном задуживању (за земље у развоју).
Продајом доларских обвезнице различитих рочности Аргентина је у једном дану повећала свој спољни дуг за 16,5 милијарди долара. Трошкови задуживања су били огромни и, у зависности од рочности обвезница, кретали су се између 6,25 и осам процената годишње. Али ту није био крај – протржишни реформисти су одмах најавили да имају још већу идеју и да ће врло брзо позајмити додатних 30 милијарди долара.
Грађани Буенос Ајреса протестују против преговора аргентинске владе са Међународним монетарним фондом (ММФ), 9. мај 2018.
Из угла здравог економског разума ови потези су били суманути, али су упркос томе наишли на опште одушевљење у светским финансијским круговима. Није ни чудо. Ако се од Аргентине могу наплатити три до шест пута веће камате него од америчке државе, зар то није разлог да се инвеститори радују? Ако финансијски консултанти могу узети дебеле провизије које увек прате емитовање обвезница на међународном тржишту, зар то није разлог да се свако сулудо задуживање охрабрује – што луђе, то боље?
СРЉАЊЕ У БАНКРОТ
Док су протржишни реформисти повлачили своје реформистичке потезе, аргентинска економија је срљала према банкроту. Инфлација је далеко превазишла стопе из периода Кристине Фернандез. У последњих 12 месеци инфлација је прешла 50 процената, док су каматне стопе на пезосе у зони од око 70 процената. Када је Макри дошао на власт за долар се могло добити око 10 пезоса, док се данас може добити око 44. Спољни дуг је повећан за око 100 милијарди долара. Аргентинска држава је данас, после Венецуеле, најризичнији међународни дужник. Нема никакве дилеме да су Макријеви резултати неупоредиво гори од резултата Фернандезове, и да ту не помажу јефтини изговори да су за све криви „они пре нас“.
Аргентину чекају нови председнички избори у октобру ове године. Ако не буде осуђена за корупцију, стварну или наводну, и/или ако јој се не забрани учешће на изборима у октобру, Кристина Фернандез би се поново могла појавити на политичкој сцени, овога пута као кандидат за потпредседника. Ова најава је забринула светске финансијере који свом снагом и утицајем навијају за Макрија. Како је могуће да центри моћи подржавају човека који је Аргентину довео до банкрота?
Одговор је једноставан. Постоји страх да би Фернандезова могла одмах да стопира отплату аргентинских дугова и затражи њихов репрограм. За разлику од ње, Макри би вероватно покушао да још коју годину цеди Аргентину на радост кредитора, па би тек након тога затражио репрограм до кога свакако мора доћи.
Грађани протестују против владе председника Маурисија Макрија и споразума са Међународним монетарним фондом на 202. годишњицу аргентинске независности у Авенији 9. јул у Буенос Ајресу, 9. јул 2018.
Тобожњи протржишни реформисти који задужују своју земљу и гурају је у чељусти кредитора, увек ће имати снажну подршку ММФ-а и међународних финансијера, упркос пустоши коју иза себе остављају. Што је пустош већа, то су аплаузи громкији – у Аргентини, Русији или Србији, свеједно.
Извор Политика/nkatic.wordpress.com