Sa foruma prenosi Zlaja
Арсеније Станковић:
Прича о змији и жаби или Шта уопште ради Удружење војних пензионера Србије?
Било је то негде 2003. године можда раније а можда и касније, пред врата мог стана појави се старији човек, представи се, и лепо ме упита да ли може да уђе да поразговарамо, да не буде са врата. Видим фин човек, наступ му некако скрушен, извињавајући, што да не уђе, помислих.
Седосмо за сто и он рече да је председник Удружења војних пензионера наше месне заједнице и да би радо да се реши те обавезе јер га издаје здравље, да је чуо да сам ја агилан, да имам препоруке неких његових другова и да они сматрају да бих ја могао да унапредим њихов рад.
Онако брзоречив, пресекох му мисао упадицом – који то рад војних пензионера?
Човек се збуни и поче да објашњава да је то рад на одржавању континуитета некадашњих и садашњих припадника војне силе и предложи ми да се ја прихватим тог посла.
Па добро, рекох, али који су то послови које пезионер треба да ради? Знам да неки играју шах, други евоцирају успомене, трећи се баве аматерском пољопривредом, неки веома успешно као да су се све време активне војне службе припремали да наставе посао који су радили пре војске, четврти иду у лов и риболов, пети имају хоби активности, а шести су засновали радне односе по уговорима о делу и раде као лекари, инжињери, професори на факултетима, седми чувају унуке, набрајам ја све што ми пада на памет, не бих ли га одвратио до намере.
Па добро то, поче да врти саговорник, треба неко да нас организује, да пишемо у нашем листу, да чувамо традицију српског војника и популаришемо војнички позив...
Драги пријатељу, рекох, маните се тога, има ко то треба да ради, цело Министарство одбране постоји за те ствари, него бавите ли се ви регресираном набавком полутки, јаја, средстава за хигијену, повољним лечењем болесних и другим животним питањима?
Мој саговорник се мало љутну. Па немојте тако.... нисмо ми баш за бацање и за такве ствари! Добро, кажем, видим да сам вас мало увредио али немојте да се вређате, сетите се полутки и јаја 1992 и 93. године пре увођења Аврамовог динара. Људи морају да једу зар не!
Ех, рече он, ви се зафркавате и да знате нисам очекивао од вас да ћете одбити понуду.
Станите, рекох, ко је одбио понуду? Ја нисам. Али ја имам нека питања? Па реците, живну колега. Ја да будем члан некаквог удружења грађана- војних пензионера- и да за то плаћам некоме, и трошим своје слободно време- не долази у обзир. Ја ћу се радо и бесплатно, ако је потребно користити и своја средства, прихватити посла али под условом да предузмемо мере за прерастање удружења у политичку странку! Е, пуковниче, нису то питања за мене, насмеја се мој саговорник. Е драги колега, мене интересује само смислен политички рад, јер само на тај начин можемо у парламенту да се боримо за наша права ако буду угрожена, и искористимо умне и искуствене потенцијале. У супротном не долази у обзир, жао ми је! Тако мој драги колега, не попивши до караја понуђену кафу, заврши врбовање.
Зашто оволики увод ономе што следи?
Има томе поприлично времена да се на интернет порталима води прави мали рат око вођења Удружења војних пензионера Србије. Сукоби су, наводно, настали због суштинске неактивности руководства Удружења у заступању интереса војних пезионера у поступку решавања дуга Фонда ПИО према њима. Неки тврде, што је могуће, да је руководство УВПС одиграло негативну улогу „замајавањем" војних пензионера да не треба подности тужбе јер ће то бити системски решено, да ето само што није, да судови не решавају тужбе, да предедник Удржења стално пише писма на која му одговарају...није вредно коментара. Све у свему, рашомонијада једне просте административне- случајне или намерне- грешке, или политичке одлуке једне или више гарнитура власти.
Међутим, случај УВПС нити је бениган нити неочекиван!
УВПС је мимикрија бивше ЈНА. Има своју скупштину, председника- генерала у пензији, има свој штаб (главни одбор), надзорни одбор, извршни одбор, комисије и своје јединице – 50 општинско градских организација за прикупљање пара. Имају и своја гласила, лист „Ветеран" и пропагандно „лимитирани" сајт на интернету. Имају и међуармијску сарадњу ветерана. Да човек не поверује! Којим ли језицима разговарају?
Невероватна је чињеница да руководсво фирме прима надокнаду за свој „рад" у веома опипљивим динарима и то на основу броја бодова које су имали у активној војној служби ( ако је податак из сајта „Адмирал" тачан). Што би рекли ови из „Мунзеа" „ Сине, не да су завршили конструкцију – брате, само тако, пуна шака браде". И све то добровољно финансирају наивни војни пензионери! Просто да се се нормалан човек пита да ли је то могуће?
Дакле, овако стоје ствари. Држава не финансира УВПС што значи да што се ње тиче, и не мора да постоји. Закон дозвољава формирање удружења али да се сама финансирају и набраја начине и изворе финансирања. Висина чланарине је ствар удружења као и расходи прикупљених средстава.
И овде почиње да ради плурализам материјалних интереса!
Како се троше паре, ко узима, колико узима, зашто узима, а зашто нема и нама него стално истима. Ми ћемо да се одвојимо- хоћемо и ми свој део. Централа неда да се одвоје региони, прети се тужбама!
О суштинском питању – прерастању удружења у политичку партију – ни речи.
Једноставно, наставља се са безскрупуларном манипулацијом војних пензионера научених да их неко води и штити и да ту „заштиту" добровољно плаћају!
А ствар је банално једноставна. Чланство и чланарина су добровољни!
Као што сам својевремено, очајан због несувислих расправа о штедњи тоалет папира, предложио једном генералу да на полигону који је зарасао у траву гајимо овце које ће појести траву и на тај начин створити уштеде на којима је инсистирао Комитет СК у ЈНА, јер нећемо плаћати кошење траве а биће и меса за војнике, са задовољством предлажем да се поједини чланови руководства УВПС, ангажују на јефтинијој набавци меса – посебно јагњетине, кромпира, јаја и детрџената. И да, умало да заборавим, обавезно бидони „ружице" од пет литара. Може и оно из Рајнских пимница. Молим?
Није грешка, каже се пимница а не пивница. Као што се не каже „нами" него „нама".