Doseljenicima u Ameriku u 19. veku ta zemlja je delovala kao tehničko čudo. Danas je mnogo toga u žalosnom stanju. Infrastruktura praktično nije obnovljena od kada je sagrađena. A pitanje je i odakle novac...
Ovih dana u mnogim gradovima Evrope bruje pneumatske bušilice, a na autoputevima je pravi saobraćajnih haos. Ali sve to nije ništa u poređenju sa onim što čeka građane Njujorka i njegove okoline. Od ovog ponedeljka (17.7.) počelo je „pakleno leto“ – počela je naime obnova ključnog železničkog čvorišta čitavog grada i regiona: železničke stanice Pensilvanija stejšn. Teško je i zamisliti koliko ljudi prođe kroz tu stanicu: svakoga dana 600.000 ljudi! Poređenja radi, to je više putnika nego što prođe kroz aerodrome Njujork, Džej-Ef-Kej, Lagardija i Njuark zajedno.
Na više koloseka na stanici Pensilvanija tokom čitavog leta biće obustavljen saobraćaj jer su oni već toliko dotrajali, da obnova više ne može da se odlaže. Svima je jasno da će to izazvati lančanu reakciju i da će Njujork biti na ivici saobraćajnog kolapsa, upozorio je i guverner te savezne američke države Endrju Kuomo. Ali sanacija je i više nego neophodna, s obzirom na to da su samo ovog proleća čak dva voza tamo ispala iz šina. Već samo zbog toga je Kuomo je morao da proglasi vanredno stanje u javnom saobraćaju.
Železničke nesreće u SAD nisu retkost
Muzejski primerci u svakodnevnoj upotrebi
U devetnaestom veku doseljenici su u SAD stizali iz zemalja u kojima su eventualno mogli da vide tramvaje s konjskom zapregom. U novoj domovini mogli su da se dive gradskoj železnici koja se proteže po čitavom Njujorku. Ali veliki deo njujorškog metroa zaista je star već 120 godina, a pritom se popravljalo samo ono što bi se slomilo. I ulice su prepune rupa, a na tunelima često nije ništa rađeno još od otvaranja. Nije mnogo bolje ni sa mostovima, a o kanalizaciji i da ne pričamo...
Ingo Valter, penzionisani profesor ekonomije na univerzitetu Njujork ukazuje da je nešto bolje s elektro-mrežom i gasovodom, sistemom naftovoda, lukama i teretnim železničkim saobraćajem – zato što je to u rukama privatnika, isto kao i sistemi telekomunikacije. Sve je to možda tačno, ali ipak su to samo detalji: investitore kojima je dobit na prvom mestu interesuje samo da sve koliko-toliko funkcioniše – i ništa više od toga. Mnogi Evropljani ponekad su šokirani kad vide kako su ponegde u Njujorku postavljeni električni vodovi.
Američko Udruženje građevinskih inženjera svake četiri godine dodeljuje ocene za osnovne infrastrukturne mreže – za puteve, vodovode i elektrodistribuciju. Njujork se 2017. provukao sa „dovoljnim“, ali na nivou SAD ocena je „čista jedinica“. Dve hiljade brana mogle bi svakog trenutka da popuste, 56.000 mostova samo čudom stoje, a svaki peti put prosto vapi za novim asfaltom.
Umesto vozova, na čuvenoj stanici Pensilvanija ovog leta su radnici: drugog izbora nije bilo
Trampovo obećanje o „kiši novca“
Te rupe na putevima, obilaznice kojima treba ići, gradilišta i otkazani vozovi svako pojedinačno američko domaćinstvo koštaju 3.400 dolara godišnje, kaže direktor Udruženja građevinskih inženjera Brajan Palaš. Građani koji kasne na posao ili moraju da popravljaju svoj auto kojim su naleteli na neku rupu samo su manji deo problema: do 2025. američka industrija će izgubiti četiri biliona dolara zbog problema u tamošnjoj infrastrukturi, upozorava Udruženje.
Problem je u tome što bi bar toliki iznos bio potreban da se saobraćajnice i mreže u SAD dovedu u red. To je bila velika tema i za Donalda Trampa tokom predizborne kampanje kada je Amerikancima obećavao da će, ako zaokruže njegovo ime u infrastrukturu biti uloženo bilion dolara. Palaš smatra da i to nije dovoljno, ali bi, dodaje, bio „dobar početak“.
Problem je naravno što, nakon što je Tramp izabran, o tome dugo nije bilo ni reč. Ipak, krajem maja Bela kuća objavila je dokument na šest stranica (što je ipak znatno duže od poruke na Tviteru) o Trampovim planovima. Ali oni sada izgledaju drugačije. Sve u svemu, ova vlada i dalje računa na bilion dolara, ali država pritom želi da plati najviše 200 milijardi. Ostalih 800 milijardi trebalo bi da izdvoje savezne države i opštine, iako mnoge od njih uopšte ne znaju odakle da stvore toliki novac.
Tramp rešenje vidi u privatnim investitorima: on im obećava povoljne kredite i poreske olakšice. Ali najveći motiv bi im bio kada bi mogli da ubiru dodatne naknade, na primer putarine na saobraćajnicama na kojima toga do sada nije bilo. Džon Reni Šort, profesor javne uprave sa univerziteta Merilend jasno sažima šta taj plan znači: „Na kraju će ceh da plate građani, pored onog poreza koji već sada plaćaju.“
Mostovi, tuneli, putevi, snbdevanje... Za sve to su potrebne ogromne investicije
Gradiće se samo tamo gde se isplati?
Zato profesor Šort taj Trampov plan zove „Poklon Volstritu“ – i pritom ne veruje da će se tako uopšte rešiti osnovni problem. Naravno da će se naći privatni investitori za projekte u bogatim metropolama, tamo gde brzo može očekivati i dobit, ali ulaganja u infrastrukturu je planiranje na veoma duge rokove: „Neko preduzeće teško može da uveri svoje ulagače da je dobra ona investicija koja donosi dobit tek za 20-25 godina“, kaže Šort.
Sve to znači da će Trampovi planovi samo dodatno produbiti neravnopravnost, jer neće biti investitora za projekte baš tamo gde su investicije hitno potrebne – u provinciji ili u gradovima koji su ionako na ivici propasti. To su na primer Flint ili Detroit, gradovi koji zauzimaju 143. i 149. mesto na listi „150 najgorih gradova u SAD“ koju objavljuje internet-stranica Wallethub.
Brajan Palaš iz Udruženja američkih građevinskih inženjera smatra da nije baš tako. S jedne strane, mnogi (bogatiji) gradovi ionako neće čekati na Vašington, a s druge, Palaš je uveren da ima zainteresovanih investitora čak i onda kada dobit počinje da se ostvaruje tek za četvrt veka: „Penzioni fondovi su recimo zainteresovani za dugoročni plan naplate“, podseća Palaš. U njih se uplaćuje danas, a penzija se očekuje tek za nekoliko decenija. Bar toliko vremena će proći pre nego što se osetno ne poboljša infrastruktura u SAD.
Ali zašto je infrastruktura u toj zemlji uopšte toliko zapuštena? Palaš za to pre svega optužuje Kongres koji se o tome nije brinuo „čitavu jednu deceniju“. Ingo Valter pak optužuje večiti spor o finansijskoj odgovornosti između pojedinih opština, saveznih država i Vašingtona. Ali i Šort upozorava da je u SAD već postao običaj da prvo mora da dođe do nekakve katastrofe, pa da bi se onda nešto uradilo: tako je i u Njujorku najpre trebalo da iz šina ispadnu dva voza i da 34 osobe budu povređene, da bi se tek tada počelo s obnovom.
http://www.dw.com/sr/%C5%BEalosno-dotrajala-infrastruktura/a-39730877