Посета француског председника Еманулеа Макрона подсетила је Србију на, у нашој историји неправедно заборављену хероину Балканских и Великог рата, Милунку Савић. Тим поводом гост Спутњика била је Драгица Николић, унука српске Јованке Орлеанке, како су Французи називали Милунку.
Макрон је положио цвеће на њен гроб у Алеји Великана на Новом гробљу, где се сусрео са потомцима жене која је носилац највише одликовања у историји ратовања.
Међу њима је била и Драгица Николић, унука рођеног брата Милунке Савић.
Драгица верује да је Макрон хтео лично да посети гроб велике српске јунакиње и да јој се поклони.
„Схватила сам да је он пуно читао о њој. Оно што сам видела — то је било једно достојанствено, искрено и са много поштовања поклањање сенима Милунке Савић“, сведочи нам Николићева.
Одлазак у рат
Она нам враћа причу на почетак. Каже да је повод за Милункин одлазак у Први балкански рат далеко од романтизоване представе о томе да је једна млада жена то заиста желела. Волела је Србију, али да оде у рат за њу — на то је пре свега утицало васпитање.
„Не треба заборавити да се тада неговала породична традиција, да су се у скоро свакој српској кући посебно истицали част и достојанство, морао је да се жртвује неко из куће“, прича наша саговорница.
„Када је почео Први балкански рат у породици се разговарало о томе ко може да крене, јер је неко из куће требало као добровољац да се нађе на фронту. Милункин брат Милан био је још млад, није био ни пунолетан, био је једино мушко дете. То је било изузетно важно за српске куће на селу, јер јединац ако оде у рат и погине, шта онда чинити“.
Ожиљци до краја живота
Током Балканских ратова и током Великог рата Милунка Савић је четири пута рањена. Док се опорављала у Бизерти, посетио је адмирал Емил Гепрат и бодрио је да се брже опорави, а своју наклоност показао је и после рата. На паради одржаној у Паризу, поводом десетогодишњице победе у Великом рату, тражио је да се за Милунку сашије бела генералска униформа, иако је била само наредник.
Драгица прича:
„Милунка се никада није жалила. Показивала нам је ране, видели смо, то су били страшни ожиљци, на грудима, на ногама. Да ли је трпела болове, то нисмо могли знати. Била је изузетно храбра, била је чврста, снажна жена, свој крст је носила са достојанством и са поносом“, присећа се Николићева своје баке.
Деца, највеће ордење
По завршетку Великог рата одбила је кућу и пензију, који су јој понуђени у Француској и одабрала је да живи у земљи за коју се борила; у земљи у којој је заборављена и од људи и од државе. Прва запослења након рата налази у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи... По преласку у Београд — чисти банке и кафане.
За ратне заслуге добила је орден Легије части, највиши француски орден — Ратни крст и тако је постала једина жена на свету која је носилац овог ордена.
Носилац је златне Карађорђеве звезде са мачевима, златне медаље за храброст Милош Обилић, као и Албанске споменице и споменице Солунског фронта, али је њено најсветлије ордење — свако од тридесеторо деце које је извела на пут; па чак и дете смртног непријатеља из рата — једног бугарског официра.
„Кад она процени да дете може да буде успешно, да не би остало негде угрожено, она га је узимала, доводила у кућу, хранила, неговала, васпитавала. Радила је по два, три посла, колико је било потребно да би прехранила ту децу. Мој отац је причао како је дошла током Другог рата, када је била велика несташица у Београду, кад је било много глади, у Копривницу, и од деде Милана узела прасе од 40 килограма. Да се месо до Београда не би покварило, живог га је однела до Бруса, на раменима“, прича нам Николићева.
Драгица Николић је последња рођена у кући Савића у Копривници код Јошаничке бање, одакле је и Милунка. Та кућа је данас реновирана и конзервирана захваљујући Министарству културе. Наша саговорница је последње од чак тридесеторо деце, које је у Београду прихватила, неговала и школовала бесмртна Милунка.
„Долазак у Београд је за мене било нешто посебно, тада сам први пут видела воз и тако велики град, осветљен и светлеће рекламе које су за мене биле фасцинантне. Милунка ме је водила у Зоолошки врт, у позориште. То је тек био прави доживљај за мене“, присећа се.
Поред тога што је непрекидно радила да би прехранила усвојену децу, о животу Милунке Савић у току и после Другог светског рата — мало се зна. За заслуге у рату од државе је добила имање у селу Степановићево, надомак Новог Сада. Ту је подигла кућу, али је исту поклонила сестри. Сву децу подигла је у скромној кућици без купатила на Вождовцу.
Годину дана пре смрти, 1972. године, од Скупштине града Београда добила је једнособан стан у београдском насељу Браће Јерковић.
Драгицу Николић смо питали какав је став имала према комунистичким властима и да ли је уопште очекивала почасти.
„Никада је нисам чула да то коментарише. Никада се није жалила на живот који је живела и на однос државе, власти и уопште народа према њој. Сматрала је да своју дужност ради онако како треба. Да чини оно што може, колико је то у њеним могућностима, у друго се није мешала“.
Време заборава
Драгица Николић је пуних десет година са својом породицом живела у Русији, отишли су у ту далеку земљу 1989. године. То је период када јој је било изузетно жао што се Милунке нико у Србији не сећа, што су је сви заборавили, што се о њој не говори у школи, али ни у породици Савић.
„Било је време када није баш било ни пожељно причати о њој. Потискивана је чак и тамо где се то не очекује. То што су Руси своју историју тако лепо сачували, што цене сваког борца, свакога ко је учинио нешто за државу, то је било посебно задовољство видети, а са друге стране и осећај туге и сете — што ми то нисмо урадили за нашу Милунку“.
Само не лаж и крађа
Николићева каже да је њена бака, поред борбеног духа који је красио у рату, у мирно време била тиха и достојанствена, иако се сећа и ситуација када није могла да нешто прећути и морала је да каже оно што мисли, иако се други са тим нису слагали.
„Милунка је рушила све баријере и предрасуде. За њу није постојало ништа немогуће. Једном је рекла мом оцу: ’У животу можеш да радиш све, осим да лажеш и да крадеш. Све друго није срамота‘. Тако је и поступала“.
На крају разговора за Спутњик питали смо је — шта би Милунка Савић рекла француском председнику, да је она имала прилику да се сретне с њим.
„Ми знамо да се Милунка борила за нашу стару Србију, за ослобођење српских територија — којима припада и Косово. А шта би рекла председнику Макрону, заиста не бих могла да кажем, не знам како би реаговала. Свакако сматрам да би и она била почаствована што јој се указује прилика да се сретне с њим“.
О томе колико је Милунка Савић била поносна што је Српкиња, али и о интимном односу наше гошће са једном од највећих жена српске историје — сазнајте више из видео прилога.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: https://youtu.be/E_Dnhz90X20