Шта славимо и чега се одричемо: Kако је пропао 1. мај?
1.05.2019
Празници као што је првомајски Међународни празник рада или осмомартовски Дан жена, иако несумњиво симболи цивилизацијског напретка, данас се најчешће доживљавају као дани у којима се роштиља или дају поклони женама, а много мање као оно што они заиста јесу – дани посвећени слављењу солидарности и бољих услова на раду, једнакости међу половима и сећање на жртве оних који су се изборили да они буду право загарантовано Уставом.
Ана Вуковић/Машина: Првомајски протест синдиката
У мају 1886, десетине хиљада америчких радника Чикага обуставило је рад како би истакли захтеве за ограничење радног дана који је трајао од 12 па до 18 сати, на тада револуционарних, а данашњих стандардних осам часова. У окршају штрајкача и полиције у оквиру фабрике пољопривредних машина Мак Kормик, убијено је шест, а рањено чак 50 радника. На протесту који је уследио након тога рањено је двеста демонстраната, а погинули су седморица полицајаца и четворица радника. Организатори штрајка изведени су пред суд где их је петоро осуђено на смрт, а тројица на дугогодишњу робију.
Овај догађај познат и као „масакр на Хејмаркету“, најупечатљивији је догађај мајских борби чикашких радника, а у част борбе радника на Првом конгресу 2. Интернационале одржаном 1889. године, 1. мај је проглашен Међународним празником рада.
Међутим, 130 година касније, светски политичко-економски контекст се драстично променио – у земљама које су некада сматране сурово капиталистичким права радника су много заштићенија и сами радници много осетљивији на свако њихово кршење. У осиромашеној Србији су радници углавном постали потрошачи, а нажалост, и ратници.
У Србији је држава практично постала пословни партнер мултинационалних корпорација, а синдикати, као организације које би требало да штите колективна права радника, изгубиле су преговарачки потенцијал, а тиме и кредибилитет међу онима које би требало да штите. Синдикате је начео рат, а докрајчила транзиција. Пречесто „шуровање“ с послодавцима довело је до тога да радници синдикатима не верују.
Политика развоја који се мери искључиво растом бруто друштвеног производа, позицијом на „Дуинг бизнис листи“, „пљачкашке” приватизације и тајкунизација Србије, подилажење инвеститорима зарад бројања отворених радних места довели су до лошег и несигурног положаја радника, „минималних“ минималних плата, лоше социјалне и здравствене заштите, недовољног улагања у образовање...
Атмосфера у друштву у којој је срећа имати какав-такав посао, не подстиче раднике да истински чувају оно што су неки изборили још пре 130 година. Радници су се, без синдикалне заштите и солидарности, у страху за посао и егзистенцију, борећи за пуко преживљавање, мало по мало, одрицали стечених права и преузимали једну по једну обавезу више. Процес је трајао док им на крају број обавеза није увелико надмашио број права. Заборављајући своја права – заборавили су и важност 1. маја.
Због тога се прослава Празника рада и слављење свега што он заиста представља, претворила у своју супротност - радници у Србији тај дан не гледају као прилику за колективно оштрење борбеног духа и солидарности већ као слободан дан – шансу за преко потребни одмор и дружење са најближима. Радна окружења која у највећем броју случајева подстичу такмичење с колегама око ионако минималне добити, не подстичу солидарност – а управо такво окружење омогућава да се занемаре првомајске тековине.
С друге стране, синдикати који су небројено пута захваљујући пактовима с послодавцима практично, уместо заштитника радника, постали механизам за њихово умиривање, остали су и без снаге да покрену било какве промене и да раднике охрабре да се боре за своје интересе. У јавном сектору радници се уздају у партију, док је у приватном сектору формирање синдиката контролисано, забрањено или обесмишљено.
Ипак, велики број штрајкова и побуна радника по Србији у претходних неколико година говори да и даље важи правило да нужда закон мења. Kада догори до ноката, ма колико спољашње окружење било непријатељски настројено, људи реагују у одбрану својих егзистенцијалних интереса. Тада се кроз заједничку борбу ствара и дух солидарности, али су за артикулацију захтева и заступање радника – синдикати неопходна институција.
То што се „радничка класа“ променила, што је индустрија уништена, а грађани Србије постали јефтини надничари у фабрикама и сервисери у сектору услужних делатности, јесу отежавајуће околности, али не мењају посао који мора бити обављен. Ипак, чини се да ће протећи „мајева“ док наслов текста уместо „Kако је пропао 1. мај“ не буде могао да гласи: „Kако је 1. мај поново рођен“.