ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Резолуција 1244 – најпостојанија одбрана од агресије која траје
Пише: Данијел Игрец, магистар правник наука
Када причамо, пишемо и размишљамо о злочину који је Западна војна алијанса извршила над Србијом те сада већ давне 1999. године то често чинимо у прошлом времену. Међутим, сијасет дешавања у протекле две деценије нас демантује и оправдава закључак да је о НАТО агресији неопходно говорити у садашњем времену баш из разлога јер она није у потпуности окончана 1999. године – антисрпска матрица деловања која је условила употребу западне војне машинерије против наше државе није нестала. Напротив, она је и даље активна и покушава да доврши оно што пре двадесет година није успела.
Ми се данас суочавамо са концептом агресије „in continuo„, агресије која у континуитету траје и даље. Разлика је само у томе што се она више не испољава у примени отворене оружане силе већ у много перфидинијем облику где Запад Србију покушава да убеди да сама прихвати противправне последице НАТО интервенције. Већ пуне две деценије над нашом земљом врши се тзв. стратегија покоравања – комбинацијом притисака, уцена и условљавања Србија се приморава да легализује безакоње и отимачину дела државне територије. Од симбола српског отпора, темеља њеног идентитета и њене државности што Косово и Метохија представљају огромној већини српског народа, агресор покушава да направи симбол пораза и вечитих заблуда.
Тера нас да усвојимо систем вредности који је успостављен злочином и негацијом међународног права. Тера нас да се одрекнемо својих међународно признатих граница и постанемо још једна у низу земаља са ограниченим суверенитетом. Тера нас да једним потписом себе изједначимо са онима који су под изговором „хуманитарне интервенције“ створили опасан преседан који је послужио за рушење постојећег поретка заснованог на Повељи Уједињених нација. Тера нас да се сагласимо са агресијом као легитимним начином решавања међународних спорова. Тера нас да постанемо саучесници у подстицању тероризма и сепаратизма који су данас највећа претња европској и међународној безбедности.
Против Србије се већ годинама примењује политика обесмишљавања кључних међународних аката који нашој земљи гарантују трајну тапију над Косовом и Метохијом. Свестан да ће својим поступцима пружити легитимитет само ако их као законите призна и њихова жртва агресор покушава да убеди Србију да се сама, добровољно одрекне својих суверених права на Косову и Метохији. Признање једностране сецесије и столица сепаратистима у УН били би круна тог вишедеценијског пропагандног рата. Да би то постигао Запад Србији подмеће разноразне заблуде и произвољна тумачења како би нас обесхрабрио и увукао у замку оспоравања сопствених легалних права. Највећи удар у том погледу трпи управо Резолуција 1244 јер је реч о убедљивој дипломатској победи тадашње СРЈ и највишем међународном документу који гарантује суверенитет Србије на КиМ.
Баш због тога главни покровитељи косовских Албанаца систематски релативизују значај овог документа. Уместо доследне примене Резолуције они умањују њену актуелност и апсурдним аргументима своде је само на оне моменте који се поклапају са њиховим интересима, а када треба да се разговара о српским интересима од Резолуције 1244 праве безначајну хартију папира.
Тако нам већ годинама путем својих гласноговорника у Приштини сервирају приче да су гаранције суверенитета и интегритета Србије, садржане у Резолуцији 1244 само симболичке и декларативне природе. Говоре нам да оне немају обавезујући карактер за међународну заједницу. Најновији у низу њихових креативних изума је и тврдња да Србија није титулар Резолуције 1244 јер се она тобоже односила искључиво на СРЈ, која више не постоји.
Њихове бесмислице најбоље демантују званични документи Уједињених нација као и поруке представника најмоћнијих земаља света, у првом реду сталних чланица Савета безбедности, Русије и Кине. Небројано пута до сада представници Москве и Пекинга, али и Индије, Ирана, Индонезије, Бразила, Венецуеле, Аргентине, Либије, Сирије, Словачке, Шпаније и низа других држава јасно су ставили до знања да је за њихове земље Резолуција 1244 општеобавезујући правни акт и документ који све 193 земље чланице Уједињених нација позива да поштују територијални интегритет Србије на КиМ.
Овом приликом посебно желим да истакнем позицију НР Кине која је за време преговора у Савету безбедности усвајање Резолуције 1244 условила захтевом да се у њен текст унесе недвосмислена обавеза поштовања државног суверенитета Србије. Да одредбе о КиМ као покрајини у саставу Србије нису само пуке политичке флоскуле већ неупитне правне обавезе читаве међународне заједнице говори и то да је Савет безбедности Резолуцију 1244 усвојио у оквиру Поглавља 7 Повеље УН – а према том поглављу СБ поступа само тада када усваја обавезујуће одлуке и када свих пет сталних чланица свесно, консензусом жели да се обавеже на поштовање принципа међународног права. Према томе, шта год нам данас говорили, чињеница је да је 10. јуна 1999. године суверена тапија Србије над КиМ призната и од стране Америке, Француске и Велике Британије као и свих осталих земаља НАTО пакта које су све док траје Резолуција 1244 дужне да се уздрже од једностраног задирања у територијалну целовитост и границе Србије.
Што се тиче тврдње да се Резолуција не односи на Србију већ само на СРЈ јасно је да она нема никаквог разумног утемељења у међународним правилима. Србија је сукцесор СРЈ и као таква легитимни наследник свих њених права. То између осталог јасно пише и у Уставној повељи државне заједнице Србије и Црне Горе, која каже да ако Црна Гора изађе из државне заједнице, онда је Србија сукцесор свих права, а посебно оних која произилазе из Резолуције 1244.
Међу посебно опасним тезама налази се и она да Резолуција 1244 предвиђа независност Косова. У том погледу истиче се став 11 оперативног дела Резолуције који албански политичари и њихови ментори са Запада читају као „право Албанаца да на референдуму донесу одлуку о коначном статусу Косова„. Заправо је реч о једној веома лукаво упакованој превари против Србије, која је смишљена још у Рамбујеу од стране британске и француске политике и која је сасвим бесправно убачена у текст Резолуције. Референдум Албанаца је као решење био предвиђен у тзв. „Привременом договору о миру и самоуправи„, познатијем као „ултиматум из Рамбујеа„, а који никад није (правно) заживео јер је категорички одбачен од стране српске државе. Упркос томе представници Запада успели су да мимо Савета безбедности одбачени текст ултиматума накнадно прикаче Резолуцији 1244 и данас га користе као средство за уцењивање Србије да прихвати независност као свршен и законит чин. Али како је реч о делу који са суштином Резолуције 1244, очувањем суверенитета Србије, нема никакве додирне тачке, он за нашу државу не представља обавезујући степеник у процесу решавања косовског питања. Србија је кроз Београдски споразум из јуна 1999. године дала свој пристанак на почетно договорени текст Резолуције 1244 са којим се још једном јасно дистанцирала од ултиматума из Рамбујеа тако да је свако позивање на некакав албански референдум за њу у свим погледима ирелевантно.
Такав закључак потврђују и размишљања угледног грчког правника, Харитоса Панајотиса, који истиче да су начела суверенитета и територијалне целовитости Србије „језгро Резолуције 1244“ и као таква надјачавају сваку потенцијално супротну одредбу. Утолико више то важи за разне накнадно и једнострано наметнуте елементе решења као што је одржавање фамозног референдума.
Став да је без договора са Србијом немогуће мењати положај КиМ дефинисан Резолуцијом 1244 као ни мандат мисије УН у јужној покрајини дели и Абдул Корома, судија Међународног суда правде из Сијера Леонеа. Он јасно истиче да, уважавајући смисао Резолуције 1244 и специфичан контекст њеног доношења који се огледа у томе да без претходне сагласности Београда она никад не би ступила на снагу, промене у статусу Косова нису могуће без одобрења Србије. То одобрење је неопходан услов (conditio sine qua non) за сваку ревизију овог међународног документа. Према овом судији нико, па чак ни највиши орган УН, нема надлежност да мимо воље матичне државе задире у њен територијални интегритет јер је обавеза поштовања суверенитета когентна норма међународног права. Уосталом, да је СБ хтео да предвиди независност као опцију за трајно решење питања Косова он би ту могућност јасно и записао у Резолуцији 1244, као што је то учинио у случају Источног Тимора са Резолуцијом 1246, усвојеној само дан након Резолуције 1244. За разлику од тога Резолуција 1244 положај Косова и Метохије опредељује као „суштинску аутономију и самоуправу“ у оквирима СР Југославије. Да поменути термини не подразумевају независности нити поделу суверенитета већ очување државне целовитости (у нашем случају целовитости Србије) потврђује и вишедеценијска устаљена пракса Међународног суда правде.
Један од најбољих примера како западне земље користе Резолуцију 1244 само када је то њима у интересу је управо борба Србије за повлачење признања тзв. Косова. Свакодненвно слушамо критике како Србија својим лобирањем нарушава атмосферу дијалога и делује супротно духу одлука Савета безбедности. Притом заборављају како су и оне саме својевремено повлачиле признања, и то признања оних који су већ имали столицу у Уједињеним нацијама. Сетимо се само када је Вашингтон поништио признање Тајвана, који је тада чак био и у Савету безбедности. То није било кршење међународног права, а када се Србија бори за своје легитимне интересе, онда је то нарушавање међународних норми. Подсетимо да је и признање самопроглашене Западне Сахаре након дипломатске офанзиве Марока опозвало преко 38 чланица УН. Чињеница је да повлачење признања није новина у међународној пракси већ је то легитиман вид борбе за државне и националне интересе. Нарочито у случају Србије која тиме доследно брани слово Резолуције 1244 о очувању државног интегритета.
Последњих месеци све гласније нас позивају да са сепаратистима и узурпаторима нормализујемо односе и потпишемо тзв. правно-обавезујући споразум. То су чак записали и као један од услова на нашем путу у ЕУ, најпре у ССП, а након тога и у фамозном Поглављу 35. Наравно, на делу је још један покушај да од нас извуку пристанак на гашење Резолуције 1244. То се јасно види и по терминологији коју користе – оба израза, тако нормализација односа као и правно-обавезујући споразум неспојиви су са духом Резолуције 1244 која Косово дефинише као покрајину у оквирима Србије. Покрајине немају међународно-правну димензију и не могу да закључују међудржавне уговоре. Зна се шта нормализација односа и правно-обавезујући споразум подразумевају у пракси међународног права – и први и други описују успостављање односа између две суверене државе, између два субјекта међународног права. Такве споразуме потписали су Јапан и Јужна Кореја као и СРЈ деведесетих година са Хравстком и Македонијом, а резултати су познати – у свим случајевима радило се о прихватању супротне стране за равноправну и независну државу.
Последња у низу западних заблуда на коју желим да укажем тиче се саветодавног мишљења Међународног суда правде из 2010. године. Та одлука се већ годинама погрешно интерпретира на штету Србије. Њеном злоупотребом намерно се ствара утисак да је највише судско тело УН пружило међународни легитимитет косовској сецесији. Руководећи се правилом да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина западни званичници у јавности говоре оно што Суд никада није рекао, а крију оно што је заиста записано на страницама судске одлуке.
Као прво, саветодавна мишљења Међународног суда правде нису императивне природе – шта год суд у процесу саветодавног мишљења одлучио такве одлуке не обавезују државе, у конкретном случају не обавезују Србију да призна једнострано проглашену косовску независност. Као друго, чињеница је да Суд уопште није одлучивао о (не)легалности косовске сецесије односно о праву Албанаца на једнострано отцепљење од Србије. Одлука Суда односи се искључиво на косовску Декларацију о независности, не узимајући у обзир законитост отцепљења које је она узроковала. Како међународно право не познаје ниједну репресивну норму којом се насумичној групи појединаца забрањује да усвоји папир насумичне садржине тако ни Суд са међународно-правног аспекта није могао да оспори чин косовских Албанаца као групе појединаца да у својој заједничкој изјави прогласе независност – што по другој страни не даје никаквог основа за закључак да је таква изјава сама по себи довољна за стварање нове државе нити да је Суд потврдио легалност једностране сецесије. Једно је дакле шта жели одређена група особа и што спада у сферу слободе изражавања њених чланова – а нешто сасвим друго да ли тако испољена жеља може непосредно да води у закониту територијалну промену.
Оно што је битно за Србију је чињеница да је Суд реафирмисао Резолуцију 1244 када је у више наврата потврдио њену обавезујућу снагу и место највишег правног акта који се бави питањем КиМ. Чак 10 од 15 судија рекло је да Резолуција 1244 пружа недвосмислене међународне гаранције српског суверенитета. Из таквог судског тумачења могуће је закључити само следеће – да је једнострана промена српских граница без сагласности Београда неспојива са словом међународног права. Само што су тај „детаљ“ Албанци и њихови ментори свесно изоставили како би створили утисак да је њихова на агресији и злочинима створена државност „беспрекорна“ и у очима међународног права.
Из свега овога Србија може и мора да извуче следеће наравоученије. У првом реду то је свест да смо и даље на удару агресије чији циљ је да нас једном за сва времена лиши наших признатих и неотуђивих права. Централна тачка тих права је управо Резолуција 1244 којој пред нашим очима покушавају да одузму стратешки значај – очување српског државног и територијалног поретка на Косову. Комплементарна тој свести су наша спремност и одлучност да се супротставимо капитулацији. Време је да Резолуцију 1244 престанемо да доживљавамо као превазиђени документ кога је прегазио точак времена и да почнемо да га користимо као најважнији стратешки аргумент у својим рукама. Аргумент који данас све више добија на значају и актуелности што је очигледна последица геополитичких промена у свету и свести све већег броја земаља да је међународно право незамењив стуб регионалне и глобалне стабилности.
Зато је важно да Србија обнови своје напоре на пољу пуне реафирмације и спровођења Резолуције 1244. Нама су више него икада потребни унутрашње јединство и очување постојећих и стицање нових међународних савезника – нама је потребна једна свеопшта дипломатска офанзива која неће стати све док се на КиМ не врати и последњи протерани Србин, све док се на границе не врате наша војска и полиција, све док се не осуди и последњи терориста ОВК, све док се не обнове узурпирана српска предузећа и порушене српске цркве, гробља и манастири.
Покојна професорка Смиља Аврамов имала је навику да каже да је Резолуција 1244 „најпостојанија“ одбрана српских интереса. Делећи став уважене професорке и сам сматрам да оријентире за проналажење суштинског компромиса морамо да тражимо само у оквирима својих права и Резолуције 1244. Правилно закључује професор Живадин Јовановић када каже да без мира на Косову нема ни мира у Европи, а кључ тог мира је управо Резолуција 1244.
Izvor: IN4S
https://iskra.co/reagovanja/rezolucija-1244-najpostojanija-odbrana-od-agresije-koja-traje/