Хришћански морал српских неолибералних економиста – случај CHF

 

На корену молитве „Оче наш“ је створен закон, који постоји у целом цивилизованом свету, сем у Србији, а то је закон о банкроту.

Када дужник није више у стању да отплаћује своје дугове из разлога пословне неспособности, да би се дужник заштитио од поверилаца, који би му послали извршитеље да му заплене кућу и истерају га на улицу, где би умро од глади и болести, услед недостатка склоништа и прихода, држава је дозволила законом да такав дужник прогласи банкротство. То важи како за предузећа, тако и за приватна лица. У Србији таквог закона нема, док се у Америци он назива Chapter 11.

---------------------------------------------

Хришћански морал је обликовао западну цивилзацију какву данас познајемо. Из хришћанске религије је створен хришћански морал, као скуп норми које примењујемо када морамо да донесемо одлуку о исправности сопствених потеза, у односу на то како ће они утицати на друштво. Из хришћанског морала, настале је хришћанска етика, као наука о моралу, али је слободно можемо звати само етика, јер управо онај морал који је општеприхваћен у западном свету, искључиво хришћански. Откако је Мартин Лутер, 1517. године закуцао својих 95 теза на врата цркве у Виртембергу у Немачкој, почиње да се формира протестантска етика, одвојено од католичке цркве. Неку деценију касније је Жан Калвин за потребе белгијског краља, развио теорију предодређености (предестинације)  којом је усавршио протестантску етику и прокламовао да је свако предодређен својим рођењем да буде ту где јесте: дете сељака треба да буде сељак, док дете грађанина треба да буде грађанин, а аристократе су наводно ту од бога и треба да владају вечно. То је успоставило савршен механизам контроле кроз протестанстску цркву за све поданике белгијског  краља и омогућило останак сељака на селу и спречавало њихов прилив у градове, где није било посла за њих, те су остајали на селу, производили и доприносили својим радом, док је аристократија убирала плодове њиховог рада.

 

Из такве протестантске етике родиле су се идеје да су слуге рођене да служе, док богати треба да постану што богатији и то је оправдавано предодређеним плановима више силе на небу. Временом су такве заостале идеје, које су служиле да се контролишу велике народне масе превазиђене, одбачене као ретроградне и протестантска етика се реформисала како би људи напредовали кроз свој рад. Развојем капитализма као друштвеног система, показало се да ће људи бити мотивисанији да допринесу друштву ако могу да виде да њихов рад доноси напредак њима и њиховим породицама, тако и целом друштву. Колективно служењу владару уступа место индивидуалном остварењу. И док се нови концепт протестантске етике развија већ неколико стотина година, у Србији је он тек на почетним постулатима Жана Калвина.

 

Исус је рекао: „Дајте Богу божје, а цару царево“ и тиме јасно поручио хришћанима да се порез држави и дугови морају плаћати. Управо на тим речима се заснива хришћански морал и етика, које се тичу пословања. Порез се плаћа држави да би држава живела, а дугови поштено враћају. Додуше, за случај да не могу да врате дугове хришћански морал предвиђа врло битну ствар, а то је опроштај. Извор тога је у молитви „Оче наш“ најзначајнијој хришћанској молитви која каже: „И опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Дакле, ако очекујемо добро од Бога и опроштај за све наше грехе, морамо и ми да чинимо да опростимо онима који дугују нама, било морално, било материјално.

На корену молитве „Оче наш“ је створен закон, који постоји у целом цивилизованом свету, сем у Србији, а то је закон о банкроту. Када дужник није више у стању да отплаћује своје дугове из разлога пословне неспособности, да би се дужник заштитио од поверилаца, који би му послали извршитеље да му заплене кућу и истерају га на улицу, где би умро од глади и болести, услед недостатка склоништа и прихода, држава је дозволила законом да такав дужник прогласи банкротство. То важи како за предузећа, тако и за приватна лица. У Србији таквог закона нема, док се у Америци он назива Chapter 11.

 

 

Српски народ је познат по својој хришћанској православној вери, коју је одржао вековима под турском исламском окупацијом и пола века под комунистичком окупацијом. Када српском човеку кажеш: „Дугови се морају враћати, сам си на такав дуг пристао“, он се посрами баш због свог дубоко укорењеног хришћанског морала, сагне главу и трпи тако посрамљен. Српски човек не зна да је неке дугове немогуће вратити, због неправедних услова дуга, јер је српска држава пристала да се неправедни услови дуга могу наметнути српском човеку. Српски човек не зна да не може бити избачен на улицу из свог стана због неправедног дуга, јер је српска држава пристала да дозволи да се српски човек избаци на улицу. Амерички човек зна да је неке дугове немогуће вратити, јер су услови дуга неправедни, такође зна амерички човек да не може бити избачен на улицу, јер је америчка држава узела у заштиту законом свог грађанина. Амерички човек живи протестантску етику XXI века, док српски човек покушава да преживи протестантску етику XVI века!

 

Када су услови дуга неправедни и дужник поред тога што је вратио главницу и поштену камату, мора да врати још толико и више, то се у цивилизованим државама зове зеленашење (лихварење) и против тога постоје закони. У Србији је то регулисано Законом о облигационим односима, али се њ чланови који се односе на зеленашење прећутно не примењују, док их Европска Унија свесрдно примењује.

Србија је обавезна да поштује пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру, али да би се жалилац обратио Европском суду потребно је да у својој земљи искористи све судске инстанце, закључно са Врховним касационим судом. Неизјашњавање Врховног касационог суда по зеленашким дуговима, онемогућава српског човека да потражи правду на Европском суду за људска права и ту се види државно подстицање зеленашења.

 

Заробљавање човека у спиралу дуга, који је немогуће вратити због начина на који се обрачунава камата, доводи човека да напушта основне постулате хришћанског морала и почиње да чини све како би нахранио гладну звер зеленашке камате: позајмљује од породице и пријатеља, знајући да не може да им врати, почиње да прави пословне грешке које никада не би учинио да није оптерећен зеленашким дугом и на крају остаје без породице, пријатеља и посла. Онда долазе извршитељи и губи право на дом и склониште и бива истеран на улицу. Тек онда када нема више никога да се на њега ослони, нити начина да привређује, губи самопоуздање, самопоштовање и своју личност. Када човек изгуби све што га дефинише, може се слободно рећи да губи своју душу, јер душа је метафизичка ствар која нас одређује. Вратимо се Исусовим речима, које су обликовале хришћански морал: „Дајте Богу божје, а цару царево“. Душа је божја ствар и не припада ни човеку, ни цару. То је још једна од порука која се крије у тим Исусовим речима: царев је новац и можеш му га дати, али душу не можеш и зато ти је нико не може тражити. На основама хришћанског морала су писани закони. Зато у цивилизованом свету постоје закони против зеленашења,  јер нико нема право да човеку узме душу! Српска народна пословица каже: Не може се исцедити сува дреновина! А шта је човек без породице, пријатеља, посла и крова над главом, него сува дреновина?

 

Поред душе коју зеленашка камата захтева, ту је и цена људског живота, коју зеленашки дуг узима. Пословно уништен човек, без породице и пријатеља, под сталном  претњом узимања крова над главом, од нагомиланих стресова и немоћи да било шта предузме да осигура своју егзистенцију – разбољева се и умире. Губитак људског живота, некада пословно способног човека, који је привређивао, издржавао породицу и плаћао порез држави, највећи је губитак за државу, јер остаје без радно способних људи у најбољим годинама за привређивање. Када човек у средњим годинама, као хранитељ породице умре, онда његова породица пати и одлази у дубоко сиромаштво, што даље ствара проблем држави, која није у стању да се брине о армији социјалних случајева. Ако зеленашких кредита има 20.000, онда је сиромаштву изложено путем њих најмање 100.000 људи у породицама дужника.

 

Овакво стање општег сиромаштва и умирања у њ, подсећа највише на Малтусову теорију контролисаног смањења популације, која је гле чуда произашла из протестантске етике. Томас Роберт Малтус је био енглески протестантски свештеник и 1798. године је развио теорију „Принципи популације“  која каже да се популација мора контролисано смањивати,  јер ресурса на планети, а поготово хране нема довољно за све и да би требало путем контроле рађања смањивати популацију сиромашних. Први критичар Малтусове теорије био је економиста Давид Рикардо.

 

Једини аргумент српских неолибералних економиста за признавање зеленашких кредита у CHF је управо заснован на хришћанском моралу: потписао си услове дуга, сада враћај дуг. Дакле, не узимају зеленашку природу кредита, која је незаконита, већ само морални аспект дуга. Код зеленашења нема места позивању на моралност, већ на незаконитост таквог дуга.

Ово није случај за морал, него за законе државе, тржишта и Адама Смита и њ невидљиву руку тржишта. Дакле, када неки субјект на тржишту послује незаконито и противно доброј пословној пракси, такав субјект мора да буде санкционисан од стране државе, која ствара правни оквир за пословање на тржишту. Када држава поступајући по својим законима уклони са тржишта, субјект који руши тржиште својим незаконитим пословањем, онда невидљива рука Адама Смита донесе на тржиште нове пословне субјекте, који улазе на место оних који су са тржишта отишли у затвор и стечај. Простор на тржишту који заузимају они који незаконито послују, невидљива рука тржишта ће заменити у тренутку са новим субјектима, али не може невидљива рука Адама Смита да уклони са тржишта оне које крше закон, јер њих мора да уклони видљива рука закона државе.

 

Држава не жели да примени одредбе ЗОО против зеленашења, нити да донесе закон о личном банкротству, јер не жели да остане на тржишту без банака које су пласирале кредите у CHF. Почетком 2000-их када је држава бацила у стечај четири највеће домаће банке и отворила тржиште за стране банкарске филијале,  препустила је финансијско тржиште у потпуности страним банкама. Од тада се држава налази под сталном претњом да ће стране банке узети свој капитал и напустити Србију.

Да је држава у међувремену од Београдске берзе створила право тржиште капитала,  на коме би предузећа могла да прикупљају капитал емитовањем хартија од вредности и на коме би инвеститори могли да улажу капитал,  не бисмо били зависни искључиво од страног банкарског капитала. Овако је прикупљање средстава за пословање могуће само позајмљивањем капитала код банака, а на том тржишту постоји договорени олигопол. Када је Џефри Сакс 1990. год. посетио Југославију, истакао је да ће Југославија од свих земаља Источне Европе најбрже спровести транзицију у капитализм,  јер она већ има једно од три генеричка тржишта капитализма – тржиште роба и услуга. Недостајала су нам тржишта: радне снаге и  капитала. После трагичних 1990-их,  покушано је да се створи тржиште радне снаге, јер су масовна отпуштања из приватизованих и ликвидираних државних предузећа требала да обезбеде стварање тржишта радне снаге. Мислило се да би људи без бирања прихватали посао, међутим како посла заиста нема довољно, а радне снаге је све више, не може се заиста говорити о постојању тржишта. Стварање тржишта капитала никада озбиљно није ни покушано од стране државе Србије. Уместо тога дат је монопол банкама да оне задовољавају потребе привреде и становништва за капиталом, као једини извор капитала.

 

Разлози државе за бригу о банкама су кредибилни, али држава пре свега мора да се држи својих закона и да санкционише зеленашко понашање. Када примени закон и са тржишта одстрани оне субјекте који зеленаше, на тржиште ће последично ући нови субјекти, који то неће радити, али ће то бити велики подстицај да се покрене финансијско тржиште на Београдској берзи. Инвеститори ће доћи у Србију, када виде да држава примењује законе, јер је сигурност пословног окружења најбитнија ствар за капитал. Ако држава дозвољава зеленашење својих грађана, ко може да гарантује да та држава сутра неће дозволити зеленашење над страним инвеститорима?

 

Све друге замерке које српски неолиберлани економисти износе у погледу дужника CHF кредита су прекори, али не аргументи. Знамо да је прекор вербална осуда моралног прекршаја. Наиме, истиче се прекор „дужници кредита у CHF су хтели да профитирају“. Не, нису хтели да профитирају него да купе трајно потрошно добро – стан. Узимањем кредита су платили инвеститору, који профитира, а камату плаћају банци, која профитира. Профит не постоји на страни дужника никако у тој трансакцији, већ само себи обезбеђује место за живот.

 

Други прекор који се истиче дужницима је да „су сви знали да ће швајцарски франак вишеструко да скочи“. Можда је те 2007. године на Волстриту било свега неколико људи, који су предвидели крах тржишта хипотекарних обвезница у Америци за следећу годину, али они су у то уложили милионе и зарадили милијарде. Сви остали су изгубили стотине милијарди. Њих неколико је после тога написало књиге и по њима се сада снимају филмови, које сви гледамо, али је заиста претенциозно да се тврди да су „сви знали“ да ће то да се деси. После краха финансијских тржишта инвеститори су потражили уточиште у куповини племенитих метала и сигурним државним обвезницама, као што су швајцарске и отуд толики раст курса франка у односу на друге валуте, због велике потражње за швајцарским обвезницама. Неколико људи на свету јесте то предвидело, али нико од њих није био из Србије.

 

Зато би српски неолиберални економисти требало да се ману издавања прекора- моралних осуда, дужницима у CHF. Или да употребим реченицу коју су данашњи неолиберали користили, док су били комунисти (или док су им родитељи били комунистички функционери) : „Коме је до морала, нека иде у цркву“ и да је допуним са: а коме је до заустављања зеленашења банака, нека иде у Стразбур на Европски суд за људска права!

 

Ђорђе Стојковић

 

djordjestojkovic.wordpress.com

Add comment

Security code
Refresh



Anti-spam: complete the taskJoomla CAPTCHA
You didn't specify KeyCAPTCHA plugin settings in your Joomla backend.