Сви у Европи говоре о „озбиљној економској кризи“. Италија је, ево, прије неколико дана, демонстративно, без усаглашавања са Бриселом, потписала веома важан уговор са Кином, који треба овој медитеранској земљи да донесе толико потребан „свјеж новац“ и инвестиције и то у вриједности од неколико милијарди евра.

Њемачка је једна од ријетких земаља ЕУ, која не познаје ријеч „криза“. Њена индустрија биљежи већ неколико година за редом рекордан извоз. Криза коју најјачу привредну земљу Европе погађа јесте сасвим друге природе. Њемачкој хронично недостаје радна снага.

То је главни разлог зашто су Њемци ријешили да приме толики број избјеглица из Сирије, Авганистана и Ирака. Шефови великих њемачких фирми буквално су се растрчали по земаљској кугли у потрази за висококвалификованим стручњацима. О тој теми је 25. марта 2019. писао и најугледнији њемачки лист за трговину и финансије „Ханделсблат“.

Те новине су извјештавале о недавној посети њемачког министра за привреду Петра Алтмајера – Вијетнаму. Берлин ће се потрудити да Брисел пружи повољан третман Ханоју, кад је у питању вијетнамски извоз у Европску унију. Њемачка овим уговором очекује да ће ЕУ имати велике користи. Отвара се ново, значајно тржиште за њемачку робу. У делегацији је било и неколико менаџера великих њемачких компанија: „Сименс“, „САП“ и „Шефлер“.

Реакција њемачких фирми била је брза: „Њемачка привреда у Азији не мисли само на Кину“, казао је секретар Немачке индустријске и трговинске коморе Ванслебен и додао: „Вијетнам доживљава брз раст средњег слоја становништва и биљежи динамични развој привреде”.

Њемачка истовремено води преговоре са вијетнамском владом око увоза одређених профила радника, како би ријешила хронични проблем недостатка радне снаге.

Неки вјерују да Вијетнам има потенцијал, са близу сто милиона становника, да постане „друга Кина“. Већ пет година за редом Вијетнам биљежи привредни раст од шест процената, а то представља један од највећих у свијету.

Јавио сам се њемачкој индустријској и трговинској комори у Дизелдорфу. Поставио сам кратко питање: „Нисам финансијски експерт, али ме мучи једно просто питање: Како то да се једној њемачкој фирми исплати да изгради фабрику у Вијетнаму, која је неких 9000 километара удаљена од Франкфурта? Зашто не у Србији? Између Берлина и Београда удаљеност износи равно 1200 километара.“

Господин Ванслебен тренутно није био доступан, па сам разговарао са његовим помоћником. Као и увијек и таквим приликама мој саговорник је био љубазан. Ево његовог одговора:

„Вијетнам има близу сто милиона становника, а Србија свега седам. Не треба човјек да је велики економски стручњак, па да види које је тржиште за нас важније. Друго: Вијетнам нуди далеко боље услове за инвестицију од Србије. Динар је прецијењен у односу на евро. Реалан курс требало би да износи око 180 динара за један евро. Шта то значи? Кошуља коју би њемачка фирма произвела у Србији, 70% је скупља него у Вијетнаму. Зашто је динар прецијењен? За то нема никакве економске оправданости. Претпостављам да је то везано са српским увозним фирмама, које су вјероватно уско повезане са структурама власти у Вашој земљи. Они сигурно зарађују велики новац, но, то иде на штету српске државе и ваших грађана.“

Мој њемачки саговорник говорио је веома дипломатским језиком. Говорећи просто српски, изгледа да је тачно, на шта већ годинама упозоравају многи српски економисти: увозна мафија у Србији уништава домаћу, српску производњу и нереалним курсом динара спречава српски извоз, али зато је она једна од ријетких која се од таквог стања богати.

Њемачка је примила велики број имиграната, и то прије свега из исламског свијета, јер, као и већина држава у Европи, има проблема са демографијом. Већ деценијама у Њемачкој морталитет је већи од наталитета.

Исти њемачки саговорник ми је казао да ће са подручја Балкана, дакле и из Србије, Њемачка морати да годишње увезе неколико хиљада радника и то прије свега инжењера, грађевинаца, медицинских сестара за болнице и старачке домове, љекара и програмера. Њемачке фабрике раде пуном паром, а да се тај тренд настави, потребно је осигурати радну снагу. Тако ће изгледе да се запосле добити и људи из оних земаља, који нису држављани Европске уније.

Један од главних људи у „Мерцедесу“ задужен за вођење кадровске политике Порт изјавио је да је Њемачка спремна да плати младим радницима у његовој фирми, укључујући и у Србији, курсеве њемачког језика и да их после чека радно мјесто у фабрици „Мерцедес“, ако се покаже да желе и знају да раде.

Слична је ситуација и са аутомобилским гигантом БМВ. Треба им за ову годину најмање нових пет стотина радника.

Укратко, у интересу је њемачке индустрије да сви они који желе да раде, да што прије добију потребне папире и да се бирократски поступак око добијања радне дозволе убрза.

Због лоше демографске ситуације прогноза гласи да ће Њемачкој до 2025. године недостајати шест милиона квалификованих радника. Мишљења је њемачке индустрије да влада треба још више да се постара око „Културе добродошлице“, дакле да јасно каже странцима да су добродошли у Њемачку. Ако Њемачка не ријеши проблем са увозом радне снаге, довешће у питање животни стандард самих Њемаца.

Највећи европски недјељник „Шпигел“ од 12. фебруара 2019. пише да ће Њемачка у сљедећих 40 година морати да прими годишње најмање 260 000 имиграната.

Задужбина Бертелсман направила је студију, на основу које произлази да ће Њемачка до 2060. године морати сваке године да увезе 114.000 имигранта са подручја ЕУ и 146.000 имиграната из земаља које нису чланице ЕУ, како би задовољили минималне потребе њемачке привреде.

Извор: Стање Ствари

https://www.in4s.net/pismo-iz-berlina-zasto-njemacka-ulaze-u-vijetnam-a-ne-u-srbiju/