ЗАШТО СЕ СТИДИМО ПОЗДРАВА: „Догодине у Призрену“ је порука да своје не дамо
Ђаци Богословије у Призрену са професорима, новембар 2016. године
Јерусалим у преводу на српски језик значи Призрен. То не знају, каже нам песник Матија Бећковић, они који критикују и стиде се поздрава „догодине у Призрену“.
Поклич настао по угледу на јеврејски „догодине у Јерусалиму“ заживео је међу Србима и представља наду да ће се Срби једног дана вратити у царски Призрен, односно на Косово и Метохију. Поздрав је, појашњавају његови поклоници, и упозорење да се Србија не сме одрећи своје земље.
Али, овај поклич изазива и низ негативних реакција. Зашто? И због чега се Срби када изражавају своја национална осећања проглашавају националистима и шовинистима?
Историчари, аналитичари и песници кажу да је реч о жељи да се додворимо другима, о непознавању света, али и сопствене, националне историје и културе.
– Уз ове бољке најчешће иду скученост видика и духовни провинцијализам – каже, за „Новости“, истиричар Милош Ковић. – Оно што је прихватљиво и природно у Израелу, САД или Британији, овде се проглашава шовинизмом. Таман смо се ослободили титоистичке хипотеке „великосрпске хегемоније“, а суочили смо се са антисрпском хистеријом у западним, глобалним медијима и потоњим измишљеним етничким чишћењима.
Јеврејски народ се две хиљаде година поздрављао са „догодине у Јерусалиму“. И дочекали су да се врате у своју земљу, а да им нико није приговарао због тог поздрава.
Ковић каже да поздрав „догодине у Призрену“ данас има скромније намере него јеврејско „догодине у Јерусалиму“. И појашњава:
– Јевреји су, расејани по свету, сањали своју свету земљу. Косово и Метохија се, према националном и међународном праву, налази у саставу наше државе. У овом тренутку тамо су окупатори, али времена се мењају. Срби су се током своје историје, на много начина, као и други хришћански народи, угледали на старозаветну историју Јевреја. Посебно је важно заветно схватање сопствене историјске судбине. Слично Јеврејима, после пропасти и сеоба, Срби су, после три и по века, дочекали обнову своје државе, а после четири и по века вратили су се у своју свету земљу, на Косово и Метохију.
По мишљењу професора историје, академика Љубодрага Димића, озбиљни народи живе од традиције и никада је се не одричу. То важи, каже, и за територије.
– Израелци употребљавају тај слоган „догодине у Јерусалиму“. Мађари се не одричу сна о одбацивању Тријанонског уговора и територија које су тим уговором изгубили. Хрвати не одустају од концепта „велике Хрватске“. Албанци су убеђени да ће остварири концепт „велике Албаније“ (Албаније четири вилајета – скадарског, битољског, јањинског и косовског). Недавно смо имали изјаву високорангираног представника италијанске и европске администрације који се не одриче сна о Јадрану као италијанском језеру и Далмацији као италијанској провинцији. Цела Европа је саткана и утемељена на национализму таквог типа – набраја Димић.
А како смо дошли у ситуацију да се Призрен, најзначајнији српски средњовековни град, престоница царева Душана и Уроша, седиште неких од најзначајнијих српских духовних споменика, данас негде третира као град у другој држави?
Димић објашњава:
– Срби су као „народ без граница“ у распаду југословенске државе били највећи губитници. Сатанизовани, изоловани, искључени из међународних организација, лишени савезника, означени реметилачким фактором у Европи, Срби нису били у прилици да својим дојучерашњим судржављанима и Европи саопште своје националне интересе. Тако се и Призрен, стари средњовековни царски град, нашао у оквирима „државе“ Косово, а српском народу је остало да као Јермени сањају о Арарату, или као Јевреји о Јерусалиму.
Песник Живојин Ракочевић, који живи у Грачаници – једном од српских гета на Косову, каже:
– Ако сте против поклича „догодине у Призрену“, то значи да из вас проговара идеологија, да сте уплашени од „мрачног српског средњег века“, да сте раскинули са прошлошћу и да бринете да се други не увреде.
У основи, наводи он, ради се о незнању и неспособности вредновања нашег садашњег наслеђа у Призрену, презиру према епском и симболичном месту које Призрен заузима у нашој свести и култури, и на крају грубом игнорисању чињенице да сада и овог тренутка у том Призрену неко живи и за вас, вашу и светску културу чува Богородицу Љевишку, која је наша Сикстинска капела.
А како смо дошли у ситуацију да се Призрен, најзначајнији српски средњовековни град, престоница царева Душана и Уроша, седиште неких од најзначајнијих српских духовних споменика, данас негде третира као град у другој држави?
Димић објашњава:
– Срби су као „народ без граница“ у распаду југословенске државе били највећи губитници. Сатанизовани, изоловани, искључени из међународних организација, лишени савезника, означени реметилачким фактором у Европи, Срби нису били у прилици да својим дојучерашњим судржављанима и Европи саопште своје националне интересе. Тако се и Призрен, стари средњовековни царски град, нашао у оквирима „државе“ Косово, а српском народу је остало да као Јермени сањају о Арарату, или као Јевреји о Јерусалиму.
Песник Живојин Ракочевић, који живи у Грачаници – једном од српских гета на Косову, каже:
– Ако сте против поклича „догодине у Призрену“, то значи да из вас проговара идеологија, да сте уплашени од „мрачног српског средњег века“, да сте раскинули са прошлошћу и да бринете да се други не увреде.
У основи, наводи он, ради се о незнању и неспособности вредновања нашег садашњег наслеђа у Призрену, презиру према епском и симболичном месту које Призрен заузима у нашој свести и култури, и на крају грубом игнорисању чињенице да сада и овог тренутка у том Призрену неко живи и за вас, вашу и светску културу чува Богородицу Љевишку, која је наша Сикстинска капела.
ПЕСМА „БЕОГРАДСКОГ СИНДИКАТА“ УКЛОЊЕНА
Група „Београдски синдикат“ прошле јесени је објавила песму „Догодине у Призрену“, посвећену свим невиним жртвама на Космету. Песма је у кратком року стекла огромну популарност, имала је за само 24 часа више од 360.000 прегледа на „Јутјубу“. Али убрзо им је стигла порука од „Јутјуба“ да је спот за „Догодине у Призрену“ узнемирујућег садржаја.
– Моментално смо уклоњени са трендинга, где смо били на позицији број 1 – рекао је тада Феђа Димовић, један од чланова БС.
А недавно је у једној емисији на РТС, током анкете са грађанима, скролован напис „Косово је Србија“ који је један од анкетираних грађана имао на мајици.
СПАСТИ БОГОРОДИЦУ ЉЕВИШКУ
МИЛОШ Ковић истиче да је Призрен и данас препун наших светиња:
– Тамо су наша деца, ђаци Богословије Св. Кирила и Методија. Искористићу ову прилику да упозорим да је Богородица Љевишка, иако на листи Унеска, још ограђена жицом, њене фреске су потамнеле од паљења из 2004. и у њој нема светла. Крајње је време да се, за почетак, најхитније спасе овај толико драгоцени драгуљ српске културе од пропадања.