ВЕСТИ

Ослобађање од новоговора у ери когнитивних ратова

Давне 1949. године, Џорџ Орвел у свом роману “1984” описује феномен злоупотребе језика за контролу ума људи. Он пише о режиму који је наметнуо “новоговор”, нови језик који (заједно са неуротичном опсесијом за евиденцијама и контролом) користи да обезбеди менталну премису репресивне владавине. Орвел „новоговор“ описује као језик састављен тако да сваки израз има значење које је дозвољено да се преноси. На тај начин се искључују могућа друга значења, а свака мисао која није пожељна постаје језички непреносива. То се постиже, пре свега, избацивањем непожељних, али и измишљањем нових речи. Тако је у Орвеловој фикцији, уз тотални надзор и контролу, створено друштво у коме за потребе управљања лаж постаје истина и истина лаж.

Мање од пола века од објављивања „1984“, током грађанских ратова у бившој Југославији смо били сведоци паралелног рата речи, које су обликовале политику међународне заједнице и жигосање Срба. У тадашњој варијанти новоговора, основно право хрватских и босанских Срба сведено је на реч „побуна“, легално присуство Југословенске народне армије на простору Југославије била је „окупација“, а тежња за етничком доминацијом других народа над Србима у БиХ и Хрватској као „право на самоопредељење“. Пар година касније, на пола века Орвеловог ремек дела, свет је, слуђен реториком, олако прихватио да је агресија НАТО на Србију „хуманитарна интервенција“, иако то као основ једностране примене силе не познаје међународно право.

ПРОИЗВОДЊА СТВАРНОСТИ
Данас, две деценије од агресије, неолибералне глобалистичке бесмислице постале су глобални аксиоми.

Ко избегава порез и склања паре у офшоре није више криминалац него је инвеститор. Глобални колонијализам је постао легалан у виду финансијализма, па чак уз подршку институција попут великих банака и ММФ-а.

Флоскуле попут транспарентно, инклузивно постале су замена за правно уређено и демократско одлучивање.

Пример, за демократске стандарде апсурдног, признавања неизабраног Гваида у Венецуели и непризнавања изабраног Мадура, уз претње инвазијом, санкције и блокирање 30 милијарди долара те државе, потврђује да демократија више не подразумева законито и легитимно изабрану власт, да санкције више не значе меру за противправно понашање и да хуманитарна помоћ не означава чин солидарности већ легитимацију интервенционизма.

Као у Орвеловом „новоговору“, речи се користе да пренесу само оно значење које је Западу тренутно потребно да монополише ресурсе и контролише људе.

Да све буде још горе, нове речи које прикривају суштину или извитоперују значење познатих појмова усваја и систем образовања, чиме се у младом интелектуалном слоју шири замагљена слика стварности.

Дошли смо у ситуацију да медији, друштвене мреже и, што је најгоре, научни радови постају језичко бојно поље, са наметањем нових значења познатим терминима, увођењем нових речи непрецизног значења које намећу свој утисак о стварности, невезано за чињенице.

Корпоративни медији не извештавају него производе информације за профит, невладин сектор није стециште активизма већ легло идеолошке пропаганде, а научни радници не истражују него масовно производе дискурсе.

СТВАРНА ПОЗАДИНА
Језик у јавном дискурсу постао је део пропагандне стратегије за усмеравање јавног мњења и, уједно, акција неолибералних глобалиста, тако што се користи да фабрикује и шири апологетику тираније и колонијализма у позадини те акције.

Такав развој не може бити резултат воље само бешчасних медијских, невладиних и научних радника, него мора да постоји нешто чему је данашњи „новоговор“ потребан. Спрега је непристојно очита у случајевима промене легaланих власти у државама, укључујући и у настојањима да се свргне изабрани председник САД.

Цитат из Орвелове Животињске фарме на кући у Сингапуру

 

Оно што пада у очи је да су носиоци овог рата речима против држава заправо недржавни актери.

Војни теоретичари примећују да ти ненасилни методи „могу да стварају тактичке дилеме (противницима)“ [Aaron Karp, Regina Karp, Terry Terriff (edѕ.), Global Insurgency and the Future of Armed Conflict, 2008].

Како налазе, кључне мете постају перцепција и контекст и, стога, разарање до којег доводи примена ненасилних метода долази „изнутра“ [Daniel Abbott, The Handbook of 5GW, 2010]. Развој информационих технологија довео је до нових когнитивних и друштвених платформи на којима је све очитија разорна моћ речи, које постају „алтернативни медијски екосистем као средство ратовања“. [Andreas Turunen у: Martti Lehto, Pekka Neittaanmäki (edѕ.), Cyber Security: Power and Technology 2018].

У информативном простору остварује се синергија формално независног деловања медија, друштвених мрежа и науке.

Умрежавање ових дејстава данас је оперативни задатак НАТО савеза, у циљу њихове инкорпорације у војне операције.

Како то изгледа у пракси, видели смо у обојеним револуцијама (у којима се под плаштом невладине организације истакла и група људи из Србије), али и у лудилу које се шири Америком и Британијом због ничим доказаног руског утицаја, иако те две државе скоро монополски контролишу медијски и интернет простор. Замена теза и двоструки стандарди постају темељ на којем се ствара виртуелна стварност, која за циљ има наметање перцепције.

Ради се о стратешком концепту који САД и НАТО не таје, осмишљеном за напад на интелектуалну моћ мете (државе). Убијање истине и њена замена виртуалном стварношћу подривају и затим постају основ раскола у друштву. Лажи, полуистине и дезинформације, односно виртуална стварност, глобално се шире корпоративним медијима и друштвеним мрежама. Циљ је изазвати дестабилизацију друштва, остварити утицај на колективну психу, рационалност, емоције и политичку лојалност, а као резултат и на капацитет одупирања, односно да би се друштво принудило да прихвати компромис.

ЖМУРИТИ ИЛИ ОТВОРИТИ ОЧИ?
Зашто би бринули о нечему што је проблем целог света?
Зато што оваплоћење такве доктрине у пракси неодољиво подсећа на слоган режима из Орвеловог романа – „Рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“.
То мора да забрине свакога са трунком људскости и достојанства. Јавни дискурс даје безброј повода.

Да ли је нормално да за западно лешинарење под плаштом „инвестиција“ подводимо под појмове „сарадња“ и „отворено тржиште“?

Да ли је покоравање западној хегемонији на сопствену штету оправдано ако се означи као „партнерство“, а прихватање уцена позитивно ако се назове „заједничке вредности“? Да ли су нормални односи са Русијом стварно „малигни утицај“?

Уосталом, да ли замена јасног правног поретка бесконачним законским предлозима владе, под плаштом „усклађивања“, прихватљиво у систему поделе власти и владавине права?

Зашто је национално осећање позитивно у САД или Британији, али не и у државама које су на мети неоколонијализма.

Под том чизмом, владавина треба да је провидна (транспарентна) али не нужно законита, инклузивна али не нужно демократска, одговорна али у мери да трошкове не приказује нужно и у резултатима…

Зашто невладине организације учествовују у процесу доношења одлука кад немају демократски легитимитет, зашто јавне институције раде себи маркетинг о јавном трошку…

Статуа Џорџа Орвела испред седишта BBC-ја у Лондону    

Питање је шта ми ту можемо?
За почетак, требало би прекинути праксу да у медијима и књигама читамо како је нормално и законито нешто што је у пракси очито другачије од онога што се имплицира савременим новоговором.

Глобални тренд који се пројектује из англоамеричког неолибералног глобалистичког естаблишмента не може се зауставити без отпора.

Док год све мањи број људи контролише све већи део светског богатства, елита се неће смиловати ни посустати у свом бестијалном походу. То не значи да треба да прихватамо залуђивање разним правима која никога не штите и пројектима који ништа не доносе, осим што денационализују новац и задужују грађане.

Очекивати од медија који су углавном приватни да ће извештавати о нечему за шта нису плаћени није реално.

Очекивати од тржишно оријентисане забаве и невладиног сектора да ће имати савест исто је што и очекивање од оних које се баве најстаријим занатом да буду брачни саветници.

ЛИНИЈА ОДБРАНЕ
Не смемо допустити – а толико можемо – да ћутке чекамо глобално ропство, у коме ће локалне номенклатуре служити као повремено смењиви управници логора (када нису по вољи глобалистичке неолибералне елите).

Нећутање се у рату наратива може захтевати од науке. Само критичка наука може да репродукује интелектуални слој који ће имати способност критичког мишљења. Зато је витално важно да национална власт подржи науку.

Али, та подршка науци не сме почивати на моделу који од научника захтева да брзо и непрекидно избацује „научне“ радове. Тако се принуђавају научни радници и универзитети да се, како би обезбедили финансирање, приклањају серијској продукцији. Такво финансирање, посебно ако је државно, води рутини научних пракси и на темељу тога хијерархије у науци. Жртве су млади академски грађани и цело друштво. На држави је, ако је народна, да ослободи научну мисао, да подстакне базична истраживања и да престане да финансира истраживачке пројекте који никоме не требају. Тада би од науке могло да се очекује да истражује стварност, а од образовања да уместо болоњског заглупљивања развија критичко мишљење. Народу, у сложеној данашњици, сигурно не требају „експерти“, оспособљени да само репродукују рутину и незаинтересовани да рационално превазилазе сложене проблеме, а на држави је да се јасно определи.

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Правном факултету Универзитета Мегатренд и на Академији за националну безбедност у Београду. Екслузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Add comment