Војводска застава
Два века од свирепог убиства вожда Карађорђа, личности која заузима централно место у усменој историји српског народа, као и у епској вертикали у којој се народна историја пише и памти по јунацима, тренутак је да се подсетимо великих националних превирања и рађања савремене српске државе, а уједно да одамо дужно поштовање и очувамо сећање на важне догађаје и знамените личности које су обележиле највећу епопеју српске историје у новом веку.
У бунама и војевањима, како Вук Караџић назива српску револуцију, Карађорђе је пленио храброшћу и осећањем правде. Свеукупном личношћу, историјском улогом, Карађорђе који од народа није назван ни кнезом, ни краљем, прозван је једноставно — Вождом, именом које значи: „први предводитељ”, „командант Сербије”.
Пратећи његово кретање по беспућима, стазама и друмовима широм Србије, његови застанци, биваци, кућишта и здања, прича су о животу хероја Тополскога, како га Његош назива, може истовремено бити и прича о судбини српског народа његовог времена. Карађорђе Петровић (1752?–1817) „верховни вожд народа сербског” (како стоји на званичном печату из времена подизања Првог српског устанка, где је урезана његова пуна титула) пробудио је уснули дух и државотворну свест српске нације и оснажио мисаони и поетски занос о српству и косовском миту.
Тако је у родословном памћењу и очуваном народном предању Карађорђева породица изданак знамените средњовековне властелинске лозе Вујиновића, велможа из времена Стефана Дечанског и цара Душана и сродника Немањића.
Пуцањ из Карађорђеве кубуре 1804. изазвао је велике потресе у турској царевини, а велику пажњу и опрез у још три велика европска царства: француском, аустријском и руском.
Ово је био незаустављиви процес ка националној слободи Срба у Хабзбуршкој монархији који ће довести до стварања крунске земље у Аустријској царевини назване Српско Војводство и Тамишки Банат (1849–1860), а век касније и припајање некадашњег Војводства матици Србији 1918. године.
Први кораци у стварању темеља нове државе били су уједно и баштина потомству.
Најважнија установа устаничке Србије је била Народна скупштина, коју су чинили најистакнутији народни прваци, војсковође и свештеници.
Потом су устаници 1805. године основали Правитељствујушчи совјет сербски, који је од 1811. прерастао у извршни орган власти са шест министарстава (попечитељстава).
Карађорђе није знао све оно што су знале војсковође које су потекле из великих војних школа и великих војних центара, али је стекао једно животно искуство, једну емпирију коју је наметала историјска реалност нашег поднебља које је било чврсто везано са Европом.
Стога, значај српске револуције није у томе да је она изградила српску националну свест, него у томе што је од те свести створила подлогу за постојање суверене националне државе.
На тој основи су изграђене све будуће српске државе.
И не само то, већ и нешто много више: она је поставила темеље свим државама на балканском простору за сва будућа времена.
О Вожду Првог устанка је много тога испевано и исписано. Он је, како за живота, а нарочито после трагичне смрти, био епски јунак и лик који је често побуђивао пажњу народних певача и писаца.
Приказиван је као горостас, творац српске револуције, епски јунак и легенда, хајдук по крви и традицији своје средине, јунак по срцу, храбар и одлучан да крене у борбу на бојном пољу. Његов пример задивљује, а његова вера осваја. Он удахњује живот српској души.
О Вожду српском понајвише се говорило и певало у усменој традицији, у народним предањима и народној поезији, јер је то било време гуслара и певача, али и време приповедања.
Посматрајући целокупно стваралаштво посвећено Карађорђу, превладала је слика која уздиже вођу српске револуције, углавном са војничким врлинама.
Почетну светлост и оквире добила је стварањем значајног описа који је створен у народној епској песми Почетак буне на дахије, коју је испевао Филип Вишњић. Потом, Његош је своје најбоље дело Горски вијенац посветио вођи Првог српског устанка.
Он је инспирација многих писаца: Симе Милутиновића Сарајлије у Сербианци (1826) и Трагедији сербског господара и вожда Карађорђа (1847), Пушкина, Милутина Бојића, Ивана В. Лалића, Васка Попе, Матије Бећковића; многих сликара почев од Уроша Предића, Јована Бјелића, Петра Лубарде, Милића од Мачве, као и роман-сијера. Ова необична личност српске историје била је инспирација и драмских пи-саца.
Скоро ни један војсковођа у историји није добио тако значајно место у позоришној уметности као Карађорђе.
Од почетка до данашњих дана изнова се јављају интересовања за мотиве из живота Вожда Карађорђа. Прве драме написане су и изведене још док је трајала револуција: драма Јохана Кулмера Храбри Срби (1807),
Иштвана Балога Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака (1812)
и Јоакима Вујића.
У драмским текстовима Вождова смрт и трагични крај у Радовањском лугу уздижу га, како кроз историјску призму тако и кроз поетски приказ, у личност која у свој својој драми и трагичности исказује поуку и усуд који прати српски род од издајства на Косову до данас. Карађорђе је јунак који се везује за косовски мит враћајући наду и борећи се за царство земаљско, али и јунак који продужава овај мит уздизањем међу небеска бића.
Каталог музеја Новог Сада
" Вожд Карађорђе
отац Србије"
Аутори
Гордана Буловић
Мирко Пековић
Каталог (97 илустрованих страна) можете скинути са сајта музеја:
http://www.museumns.rs/sites/default/files/downloads/karadjordje_0.pdf