Како су Београђани некад испраћали стару и дочекивали нову годину
Док одбројавамо последње дане и сате осамнаeстог лета 21. века, завиримо у споменаре наших предака, да видимо како су они дочекивали, честитали и прослављали нове године. Увидећемо да се пре век и по и коју деценију више Нова година чекала, али не у тако свечаном руху, мада су новине и онда, као и сада, сводиле рачуне новогодишње ноћи.
Није било јелки, лампиона и светиљки. Само су на раскршћима главних улица гореле машине са катраном на велику радост народа. Звуци ћемана и зурли чули су се по сокацима…
Први забележени траг о дочеку Нове године у Београду налазимо у листу Видело. Анонимни новинар пише: „Нова 1850. година стигла је у Београд завејана снегом. Последње предвечери старе године градска банда свирала је по целој вароши. Десет свирача добро увијених у гуњеве цупкало је и свирало где год је био разгрнут снег.“
Нову годину су људи дочекивали по кућама, а народ се радовао јутру, када се по обичајима ломила василица, умешена од проје и папрене масти. Ако се негде и чула песма и свирка, било је то у отменијим и богатијим кућама. Највише у породицама које су се населиле „испрека“. То је рађено зарад њихових фрајли и удавача нарочито. Они су још раније наручивали бркате лицејце који су се могли у сумрак видети како са флаутама испод мишке прте снежне наносе и нестају у авлијама.
Како се ближио 20. век, „дух Европе“ је почео да обавија и Београд. Забележени су први организовани дочеци у кафанама, а у новинама су се појавила два огласа:
„У кафани ‘Код позоришта’ своје ванредно шаљиве представе за испрат старе, а дочек нове године, даје омиљени шумадински глумац Мијаило Бакић, Крагујевчанин, уз суделовање српске концерт-певачице М. Петковићеве, уз пратњу музике. Улазак је 50 пара од особе.“
У другом огласу пише:
„Бабић, први српски комичар, даје представе са најновијим програмом у кафани ‘Уједињење’, вечерас уочи нове године. Улазак је од особе 60 пара.“
Дочек нове 1901. године ни по чему није био особит, премда је значио улазак у 20. век. У листу „Мали журнал“, појавио се следећи оглас:
„У недељу, 31. децембра, приређује се забава са игранком у кафани ‘Црна мачка’ на Врачару. Сопственик радње моли своје пријатеље и познанике да га изволе посетити. Томчић, кафеџија.“
Чак ни београдске кафеџије, вешти рекламери, нису се сетили да дочек те нове године учине изузетнијим од других. Нису ни поменули да се дочекује ново столеће.
Нови век као да је донео и нови однос према новогодишњим ноћима. Из године у годину све је више сјаја у тој „лудој ноћи“. Друштва, клубови, отмени ресторани почињу да организују новогодишње свечаности. Из новина сазнајемо да су у „Украјини“ „Луксору“, „Колосеуму“, „Славији“, „Униону“ познати комичари забављали посетиоце, уз неизбежну лутрију.
„Боже мој, боже мој, како то сваки на свој начин дочекује нову годину“ – узвикнуо је Бен Акиба, када је тачно у поноћ 1910. године угледао једног човека како јури улицом без панталона, а за њим увређеног мужа са тољагом.
Тако је Биџа ресторатер, власник „Мањежа“, дао следећи оглас:
„Прасе и ћурка на лутрији. Крофна са наполеоном. У горњој сали лумперај, у доњој игранка. Музика и песма без критике. За посету моли Милан, Биџа, ресторатер.“
На забави београдске штампе играло се коло које је компоновао капелник Фрања Покорни. На Бари Венецији је отворено клизалиште, а купци прасића преко 15 килограма били су ослобођени трошарине. У центру вароши појавили су се први аутомати. Млађарија је тврдила да су најбољи аутомати код бакалина Николића:
— Убациш пет пара, изађе чоколада!
А шерети су им на то одговарали:
— Кварт Теразијски је још бољи. Кад убациш камен кроз прозор, на капију изађе жандар.
За разлику од анонимних хроничара, у постпразничном броју „Политике“ од 2. јануара 1910. године Бен Акиба (да подсетимо заборавне да се иза овог псеудонима крије наш прослављени комедиограф Бранислав Нушић), своди биланс највеселије ноћи:
„Решио сам да приберем тачне податке о томе како је ко дочекао нову годину. Али, изгледа да је то необично тежак посао. Требала би ми пуна година рада, и онда шта ће ми сви ти подаци, кад ће после годину дана опет стићи нова година.
„Према сад прибраним подацима, изгледа да би се само генерални статистички резултат могао извести. Тако, на пример, изгледа да је 40 одсто београдског становништва дочекало Нову годину уз чашу вина, од којих половина, кад је куцнуло 12, није никако могла да нађе уста својих пријатеља са којима су се хтели, при честитању, пољубити.
„Њих двадесет одсто, међутим, дочекало је нову годину држећи карте у рукама. То су они који хоће да виде са каквом ће срећом дочекати Нову годину. Међу овима је била бар половина који су тачно у 12 сати пљунули у свој џеп и тиме пљунули на своју судбину.
„Тридесет одсто београдског грађанства дочекало је Нову годину на забавама и игранкама. И од ових тридесет одсто, бар је десет одсто, у моменту кад је на Саборној цркви избијала поноћ, изјављивало љубав.
„За неодмерене у јелу и пићу, у старом Београду, бринуо је власник ‘Енглеске дрогерије’ у Кнез Михаиловој 33, који је нудио еликсир за регулисање варења и оригинални норвешки рицинус.
„Четрдесет одсто их је, дакле, пило, двадесет одсто се картало, тридесет одсто је било на забавама, а оно ресто од десет одсто просто је спавало.
„И тако би била у свему тачна статистика, то јест, знало би се тако где је било свих сто одсто београдских становника. И ја бих ту статистику као врло тачну и објавио, али ми је један случај само грозно покварио статистику.
„Ја имам обичај да о поноћи уочи Нове године изађем на улицу и да гледам небо, и прву честитку да примим од патролџије. Велим, да ми први честита неко ко је невина душа, а сматрам да су засад код нас у Београду патролџије најневиније душе.
„Дакле, тачно у поноћ, кад сам ја изишао да погледам у небо и потражим патролџију, спазих једног човека без панталона како јури коме да честита Нову годину, или бега од некога који њега јури да му честита.
„Био сам у грозној недоумици, нарочито зато што ми тај човек просто квари статистику. Али, ствар ми је била одмах јасна, кад сам мало затим спазио увређеног мужа где са једном батином јури за оним полужеником.
„Боже мој, боже мој, како то сваки на свој начин дочекује Нову годину.“
Двадесет година касније, Београд је већ добијао обрисе праве европске метрополе. То се нарочито осећало на испраћају старог и дочеку новог лета.
„Прасеће печење, па соло плес госпођице Равске. Затим једна мала ролна филма ‘Поштарева кћи’. Између чинова г. Јуриј Мортеси пева руске народне песме (али оне од пре 1917. године). Онда танак шприцер. Па нова закуска…“
Ето како се нова 1930. дочекивала у београдском биоскопу „Корзо“:
„…У међувремену, кинооператер шнира нову ролну. Новогодишњи програм почиње смешним тандемом Патом и Паташоном. Чак у седам часова. Између столова већ се гомилају коске, срча од стакла, земичке којима гађају филмске негативце. Коначно лутрија! Главни згодици крофне са златницима званим наполеон, печено прасе са јабуком у устима, торта са пуно ораха, балон вина и плес са госпођицом Равском (али на растојању).“
Време неумитно тече. Сваке године, зар мора, стиже и та нова година. Тако је стигла и 1976. У престоници државе која се звала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, у хотелима, кафанама и крчмама – свуда је било весело. У „Метрополу“ је било 1.500 Београђана, а њих је служило 1.200 кувара и конобара. Те ноћи Београђани су појели 1.600 тона прасића, ћурки, кокошака, свињског, јагњећег, телећег и јунећег меса. Поједено је разних сирева 41.000 килограма, утрошено је 45.000 килограма маслаца. „Отишло“ је 780 тона хлеба и 2.000 тона поврћа. Те ноћи попијено је само 500 вагона пића.
ОГЛАС ЗА ДАМЕ
У огласима за дочек Нове године, за оне даме које су хтеле да буду лепше од лепих, козметички салон „Келија“ имао је решење: „Даме, ваше мале и крупне дефекте, као длаке, брадавице, младеже, тетоважу, беле кесице, подваљак, бубуљице и друге мане, моментално и заувек можете уништити за 50 динара. Дођите у салон пре Нове године.“
ПОМПЕЗНО ПОСЛЕ РАТА
Прва Нова година у ослобођеном Београду помпезно је прослављена. Сиромашно, али масовно. Чекало се у свим већим салама које су преживеле бомбардовање, нарочито оно савезничко. Програм новогодишње ноћи тог 31. децембра 1944. године био је готово свуда исти. Прво су се слушале вести, а потом музика. До поноћи се играло козарачко коло, а од поноћи у Дому инжењера и хотелу „Централ“ у Земуну плесао се чак и предратни танго, али на великом растојању.
Аутор Иван Милорадовић
http://standard.rs/2018/12/31/susret-s-istorijom-kako-se-nekad-slavila-nova-godina/