САША ГАЈИЋ

Слабије у односу на велике играче од пре једног века, балканске државе су све слабије мотивисане да реализују сопствене интересе

Глобално јавно мњење и стручна јавност већ деценијама су преплављени описима Балканског полуострва као простора разједињености и сукоба међусобно супростављених малих државица. Појам „балканизације“ дефинишући је израз оваквог оцењивања простора југоисточног дела Европе: „Балкан је уступио своје име енглеском глаголу balkanize, што значи поделити једну област на мале антагонистичке државице. У дипломатској историји и међународној политици 'балканизација' је постала синоним за неразмрсиве сплетове противречности у односима народа датог простора, условљених тесном повезаношћу проблема локалног, регионалног и глобалног карактера.“

[2]
„Изрази балканизација и балканизовати изрази су који иду заједно са синтагмом „буре барута“, ушли су у многе речнике. Показује се тачно и умесно, нажалост, што се балканизацијом назива подела на више малих међусобно завађених држава и народа, у чије се сукобе и ратове вазда уплићу велики и моћни, деле их, супроставављају, нагоне једне на друге, распаљујући још жешће сукобе, како би лакше и успешније владали њима, по старом римском империјалном правилу divide et impera.“

[3]
Крај двадесетог века је овом суморном одређењу балканизације додао још и једну димензију – перспективу хантингтоновског „сукоба цивилизација“. Наиме, према његовим заговорницима, након краја идеолошког надметања у модерној епохи следи доба у којем корени сукоба и немогућности суживота неће лежати у економским, геополитичким и идеолошким супротстављеностима, већ у културно-колективним идентитетима изниклим на верским основама. Мрачну перспективу ових сукоба, тврде неки глобални стратези, може и мора да пацификује само она културно-цивилизацијска концепција која се својим институционалним и вредносним здањем издигла „изнад“ верских идентитета и уз њих следствених историјских подела и сентимената.

Као најуочљивије историјске потврде ових процеса узимају се периоди два балканска рата (1912-1913) и „ратови за југословенско наслеђе“ (1991-1999). Историографија и историја међународних односа, наиме, упућују да поменути сукоби једнако указују како на дезинтегративне тако на интегративне потенцијале балканских држава, док класична геополитика и у оквиру ње позиција Балкана дају бољу и потпунију слику дубинских геополитичких утицаја и њихових укрштања који тек у крајње радикалном изразу доводе и до „слика балканизације“, али могу и да доведу до сасвим другачијих геостратешких исхода на овом збиља трусном простору.


ГЕОПОЛИТИЧКИ ЗНАЧАЈ БАЛКАНА

Балканско полуострво, у чијем центру су настањени Срби, представља део јужне „медитеранске кључаонице“ (Бжежински) између западног и средишњег дела Римленда, обода евроазијског континента што одељује његово језгро (Хартланд) од приступа светским морима

[4].
Стога он представља део традиционалног простора потреса (shatterbelt) услед контакта различитих културно-историјских типова, који је истовремено мост између цивилизација, али и арена њиховог међусобног надметања. „Како сведочи евроазијска мапа историје, од времена индоевропских сеоба, у питању је простор где се укрштају два магистрална пута динамике тензија и сукоба, миграција и освајачких похода, хегемонистичких тежњи и ратова, дакле дуж меридијана (север-југ те југ-север) у дуж паралела (исток-запад те запад-исток). Динамика тензија и сукоба дуж праваца север-југ, односно југ-север, оживљена је током претходна два столећа у оквиру стратегије непријатељства Запада против Русије.“

[5]
Позицију између чекића и наковња српске земље стекле су захваљујући периферности и географској удаљености у односу на жаришта светске моћи... Такав контактни геополитички положај „у процепу светова“

[6]
„отежавао је формирање и функционисање независних српских политичко-територијалних структура, прекидао њихов континуитет и реметио просторну компактност.“

[7]
Чак и у срећнијим временима и при повољнијим околностима, српске су државе кроз целу историју зависиле од баланисирања према утицајима великих сила те укалапањем у њихове шире стратешке замисли и пројекције.

Пресек кроз политичку историју Балкана неумитно нас води ка констатацији да се на њему сустичу три културно-цивилизацијска типа у међусобном надметању: западног, који је из Средње Европе наступао ка Медитерану и даље ка Оријенту; Оријента, који је са југоистока наступао на северозапад, ка Подунављу; и континенталног, који је из Хартленда наступао на југ, кроз Подунавље, ка Медитерану и даље ка оријенталним просторима Римланда. У позадини, кроз манипулисање њиховим међусобним сукобљавањем током протеклих безмало 250 година, у овим просторима је присутна и главна таласократска сила – атлантизам, „господар светских мора“. Она преусмерава ове сукобе како би заштитила своје интересе на ободном простору – Римланду, односно Средоземљу као „заливу светског мора“ са својим „увалама“ (Јадранским, Јонским и Егејским морем).
Тако је и данас: „Са становишта европске и светске геополитичке структуре, на простору Балкана сударају се утицаји четири Велика простора.
Највећи значај међу њима имају Евроазија (Русија) и Mitteleuropa (Немачка) (немачки термин који је до Првог светског рата означавао концепт региона Средње Европе, нешто шири од данашњег, односно земље које су под немачким културним утицајем).
Између њих се налази „санитарни кордон“ који је у савременом геополитичком распореду географски померен из Средње Европе према Источној Европи.

На нашем геопростору атлантизам има значајне геополитичке интересе, чији су традиционални носиоци Велика Британија и Француска, а данас САД.
Као противтежа атлантизму, Немачка константно стреми изградњи европске дијагонале, чији је вектор усмерен према Балкану, Малој Азији и Блиском Истоку (Drang nach Osten).“

[8]
Преко српских земаља и њихових држава као фронтијера осцилирирале су трансгресионо-регресионе територијалне фазе великих балканских и ванбалканских империја, чија су унутрашња својства и пројектовани циљеви били искључиво инкопатибилни.“

[9]
Стално надметање између представника четири „велика простора“ на Балкану који наизменично бива преграда/препрека и мост за остваривање њихових интереса видљив је кроз многе епохе: „Подела Римског царства на источни и западни део; сукоби византијских и римско-немачких владара кроз средњи век; раскол хришћанства на православну и католичку цркву; сукоб ислама и хришћанства у периоду успона Османског царства; све оне борбе и компликовани сплетови односа великих сила поводом њихових претензија на територије Османског царства у фази њиховог неповратног слабљења...“

[10]
Геополитичке пројекције су нарочито биле видљиве у периоду решавања Источног питања, односно у плановима о подели балканских делова Османске империје које су формулисале и поступно, директно и индиректно, спроводиле велике силе.

Период Балканских ратова био је само епилог дугог вишевековног историјског процеса решавања поменутог Источног питања са својим геополитичким димензијама и пројекцијама као њених држава тако и великих сила.



БАЛКАНСКИ РАТОВИ И ГЕОПОЛИТИКА

Прва деценија 20. века на „балканској кључаоници“ југоисточног најтањег дела Римланда протицала је у знаку већ у највећој мери извршеног прегруписавања великих сила у континенталним размерама, што је уносило извесне новине у завршној фази решавања Источног питања. Наиме, уместо класичне позиције, где таласократска Британија (са или без Француске) подржава опстанак Османске империје на целом Оријенту, а пре свих на Балкану, штитећи тако Мореузе и приступ Средоземљу, док се средњоевропске силе (Хабзбурзи, тек касније и Немачка) и континенталисти у Хартланду (царска Русија) наизменично надмећу и улазе у савезништва, мире и сукобљавају око и поводом Балканског полуострва у покушајима да нађу компромисне, за обе стране задовољавајуће геополитичке комбинације – на мању или већу корист својих геополитичких штићеника међу Балканским државама и народима – сада су све силе, и то различитих геополитичких оријентација, биле смештене у два велика табора, ратна савеза – као чланице Централних сила и Антанте. Централне силе чиниле су средњовевропске државе Немачка и Аустро-Угарска, а Антанту француско-руски савез, коме се накнадно придружила њихов некада вековни противник – таласократска Велика Британија.
Док је први савез геополитички мање-више био хомоген и заступао једну концепцију (којој су се касније, током рата, из сопствених парцијалних интереса прикључили и други геополитички актери на простору Римланда), Антанту су чиниле међусобно дубоко различите геополитичке опције. Само је страх од Немачке експанзије на копну и мору (Тирпицова флота) у војни савез довео британске таласократе, руске телурократе и Французе са западног обода Римланда, што су у својој геополитичкој оријентацији осцилирали између ова два приступа.

У таквом односу снага „балканску кључаоницу“ су Централне силе гледале као мост ка Блиском Истоку, којим се мора овладати, док су је британске таласократе виделе као препреку која се мора искористити да се заустави продор Германа по трансверзали коју је наговештавала пруга Хамбург-Багдад. Руси су пак у савезништву са вековним главним геополитичким такмацем Британијом видели ненадану прилику да остваре своје вековне интересе за ширење интересне сфере на Балкан а усмерене ка источном Средоземљу, приликом чега су помагали ослободилачке тежње хришћанских народа на овим просторима.
Балкански народи, са друге стране, свесни повољног историјског тренутка – расула у којем се налазило Османско царство након изгубљеног рата са Италијом и унутрашњим побунама (Албански устанак 1911) као реакцијом на неуспешне покушаје младотурака да реформишу државу – уочили да наступа време прибегну протеривању вековних освајача и заштите своје сународнике који су били изложени тешком страдању у хаосом захваћеном европском делу Турске. Неуспех самосталног наступања Грчке у рату са Турцима (1897) услед бројне и материјалне премоћи ових других, упућивао је на стварање савезништва против посусталог али још увек моћног „болесника на Босфору“. Упркос самосталном герилском деловању на терену са оне стране турске границе (комитске чете), међусобним спорењима у црквено-просветним односима у Македонији и сличном, јављају се прве иницијативе о савезу између хришћанских држава на Балкану (инцицијатива Бугарске за склапање политичког савеза са Србијом почетком 1904. године, коју је подржавала Италија и ка савезништву усмеравала и Црну Гору), што је и довело до уговора закљученог у Београду између Србије и Бугарске од 30. марта 1904. године; затим, уговора о српско-бугарском царинском савезу са краја 1905. године (који је Бечу представљао повод за царински рат, али и начин Србије да му одоли)... Међутим, тек 1912. године и унутрашња балканска решеност и спољњи међународни услови постају зрели да се приступи вишестраном уговорном повезивању балканских држава у војни савез против Турске. „Већ 29. фебруара 1912. године склопили су Милован Миловановић и Иван Гешов српско-бугарски савез; иза тога је дошао бугарско-грчки савез 16. маја, а 19. јуна је била потписана српско-бугарска конвенција. Савез између Србије и Црне Горе углављен је 14. септембра.“

[11]
Позиције великих сила, мада су све начелно подржавале територијални интегрите Турске, у датим околностима биле су различите.
Русија је била инспиратор и покровотељ целог Балканског савеза, кога је, једнако као израз тежњи балканских народа за слободом, видела и као свој главни стратешки успех за даље супростављање пре свега Аустро-Угарској на овим просторима. Француска, мада руски савезник, имала је крајње негативан однос према рату и плановима балканских савезника, тако да је по избијању сукоба известила Русију да, у случају ескалације, неће ућу у рат поводом Балкана са другим великим силама.
Британски приступ био је далеко прагматичнији: свесна неминовности повлачења Турске из Европе, она је кроз Балкански савез подржавала пре свега Грчку, у крајњем случају и Бугарску не би ли тако остварила свој утицај, а умањила руски.
Централне силе су, наравно, биле протурски настројене, али и ту су биле очите разлике: док је Беч својски подржавао Турску и тек након изненађења са њеним поразом прибегао залагању за стварање Албаније (како би се спречило српско излажење на Јадранско море) те подгревању раздора међу балканским савезницима по питању Македоније, Немачка је, свесна неминовности урушавања Османског царства, одбила да следи Аустро-Угарску у регионалној политици која је може довести у преурањени сукоб са другим великим силама, нарочито са Русијом.

Покољи православног живља у Кочанима и Беранама од стране Албанаца, као и турска непопустљивост да се хришћанима дају повластице, а све то уз демонстирање моћи одлуком о мобилизацији десет својих европских дивизија и њиховим маневрисањем на бугарској граници, исцрпли су стрпљење балканских свезника. Пошто су се прво обратиле великим силама да спрече турске војне припреме, оне су такође објавиле 17. септембра мобилизацију, а потом, почетком октобра (прва је то, по савету Бугарске, учинила Црна Гора), и рат Османском царству.

Ток и исход сукоба добро је познат. Током два два месеца, Турску је поразила Србија у Вардарској Македонији код Куманова и Битоља, Грчка у Тесалији и поморским биткама код острва Ели и Лемнос, Бугари код Лозенграда и Лил Бургаса те продором ка Чаталџи, док је Црна Гора оперисала у новопазарском санџаку и према Скадру. Мада су бугарске трупе примиле најтежи део задатка, а Грци одиграли важну стратешку улогу у морском сузбијању преласка турских азијских трупа на евопски део ратишта, српске су победе биле најбрже и најспектакуларније, да би потом, мимо предвиђеног уговора, српске трупе биле пресудне у помоћи Бугарској да у завршним операцијама буду ослобођене и Једрене. Тако је Турска изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима осим Грчке. Након турског одбијања испуњавања захтева и државног удара у јануару 1913. године, рат је настављен, где је Турска изгубила и Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору од грчке морнарице. Тридесетог маја 1913. године под покровитељством великих сила успостављен је мир по којем је Турска балканским савезницима предала све територије западно од линије Енос–Мидија (обала Егејског мора – обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.

Други Балкански рат представља не само сукоб око територија између дојучерашњих балканских савезница већ и праву катастрофу руске спољне политике на овом подручју, која је кумовала успешности Балканског савеза. Након ових несрећних догађаја, које су инспирисале и подстакле силе непријатељски настројене према Русији (пре свега Беч, али сада све више и Берлин), урушава се руски утицај на Бугарску, потом и на Грчку, тако да Србија остаје њен једини прави савезник на Балканском полуострву. Због нагло опалог угледа и њеног утицаја Русија ће бити принуђена да годину дана касније, после Сарајавског атентата и аустријског ултиматума, стане чврсто уз свог поседњег савезника на Балкану. Незадовољство поделом освојених турских подручја (Бугарска је од 130.000 км2 новоослобођених поседа Османлија на Балкану за себе тражила 85.000 км2), а пре свега Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун – 10. август 1913. године). Бугарска је, наговорена од Централнх сила, покушала да на препад потуче своје савезнике и отме им територије: 29. јуна 1913. године, по наређењу генерала С. Кочева, напала је српске снаге на реци Брегалници, али је била, након жестоке борбе, одбијена, а 30. јуна и грчке снаге на подручју Солуна, где је такође потучена код Кукуша, док су грчке трупе кренуле у контраофанзиву.

Читав план имао је изгледа за успех само ако се изврши брзо. Како се то није десило, Бугарска је део војске усмерене према Србији пребацила да заустави продор Грка у долини Струмице. Када су се Србији и Грчкој придружиле Црна Гора и Румунија, као и Турска (са жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила) Бугарска је била побеђена и принуђена да тражи мир, који је закључен у Букурешту 10. августа 1913. године. Завршетком сукоба приведено је крају и практично решено Источно питање, док су територијални спорови и анимозитети између балканских држава остали. Утицај великих сила се наставио и радикализовао, тако да је цео процес балканских ратова уствари био увод у годину дана касније отпочињање Првог светског рата, који се завршио сломом свих великих вековних империја на тлу Европе (изузев британске) и падом њиховог утицаја на Балкану, на коме су завладали неки други геополитички односи. Управо ти нови односи ће трајати највећи део „кратког двадесетог века“ као века сукоба модерних идеологија и њихових великих блокова.



БАЛКАН И БЛОКОВСКА И ПОСТБЛОКОВСКА ПОЛИТИКА

Током највећег дела 20. века и периода сукоба модерних идеологија у два светска и једном хладном рату, геополитичко груписање прво три, а потом два антагонизирана геополитичка блока остављала су слику како је на Балкану дефинитивно завршена ера Источног питања и било какав значајнији уплив из Мале Азије и Оријента на просторе „балканске геополитичке кључаонице“. Штавише, потпуним сломом Трећег рајха на крају Другог светског рата изгледало је да је „средњоевропска“ геополитичка оријентација такође исчезла са простора Римланда, чији су простор, ширећи се са истока и запада, на готово једнаке половине поделиле две суперсиле – англоамеричка, таласократска, и совјетско-руска, телуроктратска. Исти случај је био и са Балканом: подела је ишла тако да су таласократе на своју страну привукле Турску и Грчку (након крвавог грађанског рата) и тако затвориле совјетским континенталистима приступ Средоземљу, док су ови овладали источним делом полуострва – Румунијом и Бугарском. Југославија и Албанија, испрва део совјетске орбите, убрзо ће се истргнути из ње. Титова „друга Југославија“ током целог хладноратовског периода играће међублоковску улогу алтернативне и несврстане верзије социјализма у односу на ону совјетску, што је погодовало атлантским таласократама тим пре што је истовремено представљала квазинеутрални простор међублоковског посредовања који је преузео улогу предвођења Покрета несврстаних на колонијалним пространствима Трећег света у правцу који их је водио даље од совјетског загрљаја. Падом Берлинског зида и блоковске поделе света, међутим, потреба за оваквом улогом Југославије престаје и она бива демонтирана у серији сецесионистичких и грађанских ратова као видова борбе за југословенско наслеђе. У вођењу кризног менаџмента у овим ратовима руку под руку, свако из свог интереса, савезнички наступају геополитички атлантисти и наново ускрсли поборници концепта Средњ Европе, додуше као део једног војног савеза унутар Запада као јединственог културно-цивилизацијског типа. Поступно, цео постјугословенски простор и готово цео Балкан постају (уз Средњу и део Источне Европе) главни постхладноратовски добитак атлантиста, који Балкан користе као простор за стратешко наступање на исток – зарад цернирања Црноморског басена и даљег утицаја на просторе Каспијског подручја

[12]
, а са циљем контроле коридора између Средње Европе и Блиског истока, који су условљењи стварањем и примеривањем постојећих тензија на балканском мосту/прегради.

Крајем 20. и почетком 21. века Балкан поново постаје оно што је био у ранијим периодима – простор геополитичких „прекомпозиција и надметања између блискоисточних сила, Средње Европе као стратешког дела Запада и источног утицаја који је у том тренутку био у константном повлачењу“ [13], односно намиривања између њих. Таласократски атлантисти на попришту бивше Југославије тежили су да на дужи рок осујете преостале или новопридошле утицаје Русије и Немачке, као и да обуздају и ограниче амбиције својих блискоистичних савезника, и да притом за себе задрже улогу коначног арбитра који може, у складу са својим потребама, да стабилизује или дестабилизује прилике у региону, не испуштајући из руку контролу над два стратешки важна комуникациона правца – транзит Дунавом [14], који спаја Средњу Европу са Блиским Истоком, и црноморске мореузе, који представљају „кључаоницу“ Средоземља за евроазијски континентализам.

Сви главни историјски геополитички утицаји и правци њиховог деловања у простору „балканске кључаонице“ (или чвора) у чијем су средишту Србија и српски народ, и данас су присутни и јасно уочљиви. Издробљене и потиснуте у својеврсни „геополитички гето“ те окружене здруженим деловањем атлантиста и „мителеуропљана“, српске земље се постепено претварају у простор њихових међусобних размирица услед све већег супротстављања њихових интереса. Евроазијски континенталисти, одбачени крајем 20. века од Балкана дубоко у Хартленд, покушавају да се поступно и што мање приметно врате и упливишу у ове просторе. У томе их омета „санитарни кордон“ НАТО чланица Нове Европе, чији је примарни циљ да пресече директне контакте са Средњом Европом, а тек посредно и везе са „неинтегрисаним делом Балкана“.

Англоамерички атлантисти своју стратегију заснивају на свом присуству на терену те сталним поигравањем са нестабилношћу овог простора: њиме се задају и додатни периферни проблеми кризом већ ионако дестабилизованој ЕУ. Другим делом они своје интересе базирају на потпомагању геополитичке пројекције посткемалистичке Турске. „Стратешка дубина“, која се дозвољава ширењу њихове интересне сфере, пре свега је усмерена ка препречавању средњеевропског утицаја и његовом спуштању дунавско-црноморским коридорима, а кроз културну, економску а на крају и политичку „реконкисту“ пројектовану до границе токова Саве и Дунава. Она се поступно реализује кроз здружено финансирање осиромашених и ослабљених државица – „балканида“ од стране Турске и других блискоисточних, арапских атлантских савезника, све са циљем потоњег пресудног утицаја на стабилност и проходност у балканском простору, који би били условљавани пуноправим чланством Турске у ЕУ.

Немачка, са друге стране, тежи да пацификује Унијино „југоисточно заграничје“, отклони практичне разлоге за непосредно присуство атлантиста (који на „контролисаној нестабилности“ стварају себи претпоставке продужења боравка на терену и тако увлачења у регион савезника који ће финансијски преузети одржавање status quo и стратешки преузети део намењених позиција) и деблокира виталне транспортне коридоре према блискоисточном делу Римланда, без интеграције овог ровитог простора у „уздрману Унију“. Свесна да је простор Балкана у геополитичком процепу и својеврсна замка која не само да може додатно дестабилизовати Унију већ и отворити мала врата да једна регионална сила као што је Турска у њу уђе као експонент антлантиста, Немачка практично све чини да овај простор задржи до даљег изван Уније и тамо га пацификује. Српски главни проблем је што се та пацификација води искључиво на њену штету, а намиривањем интереса српских суседа. Интензиврањем светске економске кризе и кризе еврозоне, ови процеси се појачавају пошто је и сама ЕУ саздана од две различите геополитичке опције, које су кроз историјски развој ове супранационалне творевине биле у једном амбивалентном односу – истовременом ривалству и савезу.



ПОУКЕ И МОГУЋЕ ПАРАЛЕЛЕ

Обзиром на динамику геополитичких процеса са свим својим димензијама које имају своје историјске констате и видове својих историјски претеча, Балканско полуострво са почетка 21. века улази у епоху која у измењеном облику представља оживљавање многих димензија некадашњег Источног питања: исти су геополитички актери и правци њиховог деловања; слични су им интереси и стратешке пројекције; на исти политички и културно-цивилизацијски начин су им подложни балкански народи и њихове државе које се готово до једне налазе у једном прилично незгодном положају упоредивом са оним од пре једног века. Различити су пре свега потенцијали и међусобни односи великих геополитичких играча, као и односи и потенцијали самих балканских актера.

Пре свега, док је пре једног века посустала Османска империја из загрљаја таласократа похрлила у савезништво са нагло и драстично ојачалом средњовевропском геополитичком концепцијом, отварајући тиме могућност увезивања западног и централог дела „контитенталног обода“ (Римланда), значајно хомогенизована посткемалистичка Турска са потенцијалима регионалне силе је у дугодеценијском савезу са таласократском геополитичком опцијом, премда показује знаке све веће самосталности и у односима са њом и у свом деловању.
На простору Балканске кључаонице стратегија њене стратешке дубине не само да је на линији са интересима њених таласократских савезника већ и значајно супротстављена средњоевропксом концепту; штавише, њена примарна улога је препречавање средњовевропског утицаја по дубини полуострва и нарочито њених главних комуникацијских коридора. Утицај и средњовевропљана и континенталиста из дубине копна је у порасту, али је утицај и присутсво атланстиста још увек доминантан.
На исти начин је и прерасподељен утицај на балканске државе и народе, од којих су неке интегрисане у структуре ЕУ и НАТО, док друге, као неинтегрисане, представљају простор описаног надигравања између западних савезника уз пристизање утицаја и друга два историјски константна геополитичка утицаја.

Што се тиче домаћих балканских актера, разлика у односу на дешавања од пре једног века је очита и у објективном и субјективном смислу. Објективно и ресурсно, и економски, и војно-политички све слабије у односу на капацитете великих играча од пре једног века, балканске државе и њихови народи имају и све слабију субјективну мотивацију и свест да уоче и реализују сопствене интересе у оквиру својих могућности. Док домаћи муслимански актери неоспорно хрле да у загљају атлантистичко-блискоисточне стратешке опције задовоље и сопствене интересе, актери православно-хришћанског опредељења теже да задрже садашње углавном невеселе позиције у институционалним оквирима које им дају историјски изграђени видови савезништва таласократа и средњоевропљана. Њихове међусобно спорне зоне преклапања интереса – пре свега „македонско питање“ – више нису предмет међусобне дубоке заваде, понајвише услед сопствених унутрашњих слабости и немогућности за спољне авантуре, што их наводи у правцу сарадње зарад налажења modus vivendi по овим питањима. Међутим, ако перспективе које отварају могућност, прво економско-културне, а потом и свеобухватне (па и војно-политичке) „неоосманске реконкисте“, представљају реалну заједничку опасност по највиталније интересе већине балкансих држава, свест о плодотворности савезништва, по узору на Балкански савез од пре пуног века, изостаје. Разлози томе су бројни: од наивности и па и (само)заваравања да безбедносни и наддржавни оквири (НАТО и ЕУ) представљају пуну заштиту од оваквих претњи (чему су пре склоне нове чланице ЕУ Румунија и Бугарска, него Србија и Грчке, које имају негативна, мада различита искуства на Косову и Метохији, односно Кипру о исходима интеракције НАТО и муслиманског фактора на овом простору), једнако су значајне и друге препреке: слаба привреда и војни потенцијали, међусобне неразвијене везе на свим нивоима и слабо познавање најближих комшија, па до свеукупне везаности, пре свега привредне и политичке, за опције које су суштински ненаклоњене видовима међубалканске сарадње на основама самосталности и културно-историјске блискости и њених навећих вредности, које су уосталом и суштински разлог опстанка свих чланица некадашњег Балканског савеза на овом трусном геополитичком простору.

__________

Напомене:

[1] Рад је настао у оквиру пројекта 179014, кога финансира Министарство за науку и просвету Републике Србије.

[2] Стојковић Момир, Геополитички чиниоци балканизације, Зборник Тајна Балкана (ур. Бранислав Матић), СКЦ, 1995, стр. 164.

[3] Милетић Андреја, Искушења геополитичког земљотреса, Зборник Тајна Балкана (ур. Бранислав Матић), СКЦ, 1995, стр. 148.

[4] О основним геополитичким теоријама о значају Римланда и Хартланда видети Халфорд Макиндер, Демократски идеали и стварност, Метафизика, Београд, 2009; Nicholas Spykman, The Geography of Peace, Harcourt, Brace&Co, New York, 1944; Nicholas Spykman, America`s Strategy in World Politics: The US and the Balance of Power, Harcourt, Brace&Co, New York, 1942; Александар Дугин, Основи геополитике, Књига 1, Екопрес, Зрењанин, 2004. и у зборнику радова Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1995.

[5] Калајић Драгош, Велике силе против српског народа, Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 62.

[6] Милетић Андреја, Искушења геополитичког земљотреса, стр. 85.

[7] Степић Миломир, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 98-99.

[8] Секуловић Драгољуб, Гиговић Љубомир, Европска компонента геополитичког положаја Србије, Војно дело 3/2008, Београд, 2008, стр. 12.

[9] Степић Миломир, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 98.

[10] Стојковић Момир, Геополитички чиниоци балканизације, Зборник (ур. Бранислав Матић) Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1995, стр. 160.

[11] Ћоровић Владимир, Историја српског народа, том 3, Глас Српски, Бањалука, 1997, стр. 366

[12] Више о томе у Гајић Александар, Нова велика игра, НСПМ; Београд, 2009.

[13] Гајић Александар, САД и распад Југославије – поглед из двадесетогодишње перспективе, Национални интерес 2/2011, VII, vol. 11, стр. 65.

[14] О стратешком значају које САД придају Дунаву управо у овом смислу видети Петровић Пироћанац Зоран, Америчка стратегија уклињавања на југоистоку Европе после другог светског рата (1), Српска политичка мисао, бр.4/2009, год. 16, вол. 26, ИПС, Београд, стр. 159-180

__________

Литература:

Гајић Александар, Нова велика игра, НСПМ; Београд, 2009.

Гајић Александар, САД и распад Југославије – поглед из двадесетогодишње перспективе, Национални интерес 2/2011, год VII, vol. 11.

Дугин Александар, Основи геополитике, Књига 1, Екопрес, Зрењанин, 2004.

Калајић Драгош, Велике силе против српског народа, Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.

Макиндер Халфорд, Демократски идеали и стварност, Метафизика, Београд, 2009

Милетић Андреја, Искушења геополитичког земљотреса, Зборник Тајна Балкана (ур. Бранислав Матић), СКЦ, 1995

Петровић Пироћанац Зоран, Америчка стратегија уклињавања на југоистоку Европе после другог светског рата (1), Српска политичка мисао, бр.4/2009, год. 16, вол. 26, ИПС, Београд, стр. 159-180.

Секуловић Драгољуб, Гиговић Љубомир, Европска компонента геополитичког положаја Србије, Војно дело 3/2008, Београд, 2008.

Spykman Nicholas, The Geography of Peace, Harcourt, Brace&Co, New York, 1944.

Степић Миломир, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Београд, 2001.

Стојковић Момир, Геополитички чиниоци балканизације, Зборник Тајна Балкана (ур. Бранислав Матић), СКЦ, 1995.

Ћоровић Владимир, Историја српског народа, том 3, Глас Српски, Бањалука, 1997.

Излагање са скупа „Балкански ратови у светлу геополитике 21. века“ одржаног у Београду 12. новембра 2013.