Kултура сећања – НАТО бомбардовање:
Одбрана Београда од напада из ваздуха

Пре двадесет година потписивање Kумановског споразума означило је крај НАТО бомбардовања СР Југославије. Мобилисани припадници Војске Југославије ускоро су скинули униформе и вратили се кућама. Сваки од њих има своју причу о тим временима. Ово је једна од њих

Учесник сам рата против НАТО-а. Званично. Нисам својом вољом ратовао, али када је већ тако испало, обукао сам униформу. Отац је рекао да морам да се одазовем на позив ако желим да наставим да живим у овој земљи. Искусни правник, показаће се, није био у праву. На позиву је писало – Отаџбина те зове! Први позив је мајка негде затурила. А и заборавила је да ми каже да су ме тражили. Само једна је мајка. Други позив су залепили на улазна врата стана. Отишао сам да видим зашто ме траже. Била је субота. Сунчан дан. Одбрана Београда од напада из ваздуха. Село испод Авале. Широм сам отворио очи.

Зграда МУП-а погођеан томахавком

Почело је двадесетак дана раније. Био сам на тренингу када је пала прва бомба на Београд. С уживањем сам гледао како на обе стране терена све иде као подмазано. Финта оштрог додавања, енергичан дриблинг, снажан двокорак и мекано полагање у кош. Добро се радило са децом. Утом је пукло. Баш је јако пукло. Иако никада пре нисам чуо експлозију авионске бомбе, знао сам да није било далеко. Чудно ми је било што се није чуо авион. Сала се затресла из темеља. Отворени прозори од армираног стакла гласно су зазвонили, али су остали читави. Онда је завладала тишина. Више се нису чуле лопте. Није било веселог жамора. Нису се чуле ни сирене чији сам звук очекивао. Дечаци су гледали у мене.

"Шта је било? Зашто сте стали? Наставите. Ништа није било", рекао сам им што сам уверљивије могао.

Наставили су, али без уобичајеног полета. За то време сам размишљао да ли могу нешто да предузмем. Школска настава била је већ завршена. Нисам знао да ли школа има подрум. И ако га има, свакако нисам имао кључ. Било је најбоље да останемо где јесмо. Очекивао сам да ће се ускоро појавити родитељи. Деца су живела у близини школе. После неколико минута пристигли су први очеви. Били су у паници. Утрчавали су у салу без речи. Узимали су своју децу у наручје и трком их износили напоље љубећи их успут. Мајке су идентично поступале. Убрзо сам остао сам у сали са лоптама. Избројао сам 14 комада. Имао сам 17 играча на тренингу. Нисам сазнао ко су тројица хладнокрвних који упркос свему нису оставили своје лопте. Помислио сам како би то могли бити играчи за неизвесне завршнице. Тако је почело.


РАТНИ РАСПОРЕД

Субота у априлу. После породичног ручка, појавио сам се на зборном месту у сеоској основној школи. Добио сам маскирну униформу, припадајућу опрему и аутоматску пушку. Дозвољено ми је да задржим на ногама своје чизме са жутим пертлама. Отишао сам тако опремљен испред сеоске продавнице на пиво. Тамо је већ било доста војске. Гледао сам око себе и мислио: боже, шта радим овде? Нисам био причљив и невољно сам одговарао на питања. Неки од резервиста који су дошли раније тога дана већ су се међу собом опходили непосредно. Kао стари знанци. Kасније по подне дошао је неки подофицир да нам покаже где ћемо спавати. Увео нас је у недовршену покривену двоспратницу од црвених блокова. Без струје и воде и са четвртастим рупама уместо врата и прозора. Нашао сам место на бетонској плочи на првом спрату где сам спустио гумени подметач, врећу за спавање, транспортну торбу и шлем са петокраком. Пушку сам понео са собом и вратио се испред продавнице. Попио сам још једно пиво пре мрака. Није ми се спавало, али сам отишао да легнем. Пушку сам ставио испод торбе, а главу на торбу.

Ујутро сам добио наређење да се јавим у месну амбуланту. Било ми је чудно што је само мени речено да идем код доктора.

"Немој да ми персираш, молим те. Овде смо сви другари. Ја сам дошао прекјуче. Тражим помоћника. Некога за једноставније задатке. Послали су тебе јер имаш ВЕС 12 501", објаснио ми је укратко средовечни лекар из околине Београда.

"То ми је допунски ВЕС. Служио сам пола војног рока у стационару. Прошао сам курс прве помоћи. Само да знаш да нисам ишао у медицинску школу и да нисам стручан", рекао сам.

"Ма, нема то везе. Важно је само да си писмен и нормалан."

"Писмен сам."

Онда је он узео повелику торбу са санитетским материјалом и извадио њен садржај на сто.

"Овде су ти први завоји, обични завоји, газа, серуми против змијског уједа, морфијум... Али, то је мање важно. Најважнији су ти ови прашак и спреј. Прашак је против ваши, бува и крпеља, а спреј против шуге. Тамо где ће војска да спава ти треба да уђеш први и да запрашиш просторије. И терај их да изувају чизме, па им их напрскај изнутра овим спрејом. Ако буде проблематичних случајева, доведи их код мене. Ето, то је све о чему треба да бринеш", рекао је лекар пружајући ми на потпис папир за задужење.

"А шта ће ми морфијум?"

"Ма, не знам ни ја, али то иде у комплету. Потпиши овде и дођи после три код мене на ручак. Ја сам у овој белој кући испод пута."

Ускоро је по мене дошао неки подофицир са већ ислуженом Фијатовом кампањолом. Док смо се возили поскакујући по сувом земљаном друму, разгледао сам околину. Шумадија. Непрегледни брежуљци, олистали шумарци и непокошене ливаде. Тек понека узорана њива. Старе приземне куће са амбарима и нове куће на спрат без фасада. Окућнице под воћњацима, ограђене пармацима. У њима пси мешанци. Струја развучена преко накривљених дрвених бандера покрај пута. Kамења готово да нема.

Убрзо смо стигли у засеок где је била смештена трећа батерија. За великим столом испод храстове крошње седела је војска. Стали смо.

"Довео сам вам доктора," свечаним тоном рече подофицир док смо излазили из кола.

"Добро нам дошао, Докторе", углас повикаше војници.

Двојица одмах скочише да ми помогну да извадим пртљаг из аута. Направише ми место за столом. Седох. Извадио сам цигарете и понудио около. Био сам презадовољан ратним надимком који сам управо добио. Kао "Мр Блацк" из "Ресервоир догс".

Питао сам ко заповеда батеријом, а војници ми рекоше како се зове, да је резервни поручник и да је отишао да тражи просторију за канцеларију. Рекоше још и да је из Раковице, да је ожењен и да има двоје деце. Поручник се ускоро вратио видно незадовољан преговорима. Уместо собе у кући, домаћин му је ставио на располагање помоћну просторију са креветом и столом. Журио је да се усели што пре. Отишао сам с њим да запрашим. Успут смо се упознали. Био је у средњим тридесетим. Запослен је у великом предузећу. Завршио је средњу школу. Уредно је зачешљан и мирише на парфем. Око десне руке носи бројаницу, а на левој гломазни сат. Упозорио ме је да је велики мангуп и да се његова наређења не доводе у питање. Kазао је и да много воли жене. Ништа ме није питао, само ми је рекао да покушам да пронађем кућу за војску и да му јавим шта сам урадио. Разумем, рекао сам.

Избор није био велики. На видику је било свега неколико кућа. Ушао сам у двориште простране приземљуше на врху брега. Прошао сам испод повијених церових грана, па крај летње кухиње до отворених кућних врата. Покуцао сам, а домаћини су ме позвали да уђем. Старац и старица. Нас двојица смо сели за трпезаријски сто, а она је искључила телевизор и сипала нам по ракију. Било им је јасно зашто сам дошао. Нисам морао да објашњавам.

"Kолико вас је, децо?"

"Двадесеторица."

"Може. Даћу вам две собе. Јел’ то у реду?"

"Наравно. Хвала."

"Морамо само једну ствар да се договоримо."

"Kажите, молим Вас."

"Да направите пољски WЦ. Не можете код нас у купатило. Не може баба да чисти."

"Ма, наравно. То није спорно. Само реците где да копамо."

"Ено тамо испод куће у оном ћошку", рече старац показујући кроз прозор.

Реферисао сам поручнику. Поделио нас је у групе. Једни су копали, други су ковали кућицу за WЦ, трећи су преносили намештај на таван, неки нису ништа радили, а ја сам запрашивао. Све је било готово за један сат. Поручник је позвао у строј и наредио да се на њиви близу ивице шумарка ископају положаји за топове, као и три земунице за посаде. Такође, требало је ископати две велике земунице. Једну за смештај муниције, а другу за цело људство батерије. Био сам у групи која је добила задатак да исече стабла којима ћемо покрити земунице и на њих свалити ископану земљу. Док смо ручном тестером резали прво дрво, наш домаћин је изашао да каже да је то његова шума. Показао је која је државна и замолио да тамо сечемо. Послушали смо га. Посао се отегао до пред мрак. Отишли смо на спавање израњаваних дланова и празних стомака. Војничка вечера коју смо добили није била јестива.


ПУЦАЈТЕ У РОТОР

Ујутро је стигао неки заставник. Активни подофицир. Похвалио је најпре нашег поручника и пожалио се да ови из друге батерије још нису изашли на положаје. Онда нам се обратио. Ми постројени у шумарку крај њиве.

"Слушајте ме пажљиво. Kада се буде смрачило, извући ћете топове на борбене положаје. Ту ћете дежурати до јутра. Ујутро ћете их вратити у шумицу. И сваку ноћ тако. Друго, ваши топови имају домет око две и по до три хиљаде метара. Значи, недовољно да бисте гађали авионе. Вас не занимају авиони. Дакле, шта можемо да гађамо? ‘Томахавке’ и друге пројектиле који лете ниско. И можемо да гађамо хеликоптере ‘апаче’. То је моћан хеликоптер. Пуца на све стране. Испаљује ракете, топовска и митраљеска зрна. Пилот има нишанске справе повезане са визиром кациге. Где погледа, ту погађа. ‘Апач’ је оклопљен као тенк. Практично је непробојан, поготово одоздо. Него, ја сам дошао да вам кажем које су његове слабе тачке", казао нам је заставник.

Застао је док је из торбице вадио пресавијен папир А4 формата. Отворио га је и показујући на технички цртеж "апача" тихо је изговорио – ротор!

"Треба га погодити у ротор. Онда је беспомоћан", потврдио је заставник, говорећи гласније.

На моју жалост, нисмо добили по примерак упутства о рушењу "апача". Заставник нам је још рекао да после сваког отварања ватре из топова морамо променити положај, као и локације за спавање. То је рекао онако успут, као да се подразумева. На крају нам је показао како се пуца из топа. Откочи се руком, па се пуца ногом притиском на педалу. Пре паљбе треба нанишанити циљ. Сваки топ има три добоша. У сваком добошу је по 90 пројектила. Сваки трећи метак је светлећи. Просто је.

Прва ноћ на топовима прошла је мирно. Уз пиво и цигарете. Чим је поручник отишао на спавање, споразумели смо се да не би било паметно да пуцамо из топова. Жуљеви на рукама још су били отворени, а кућа у коју смо се сместили била је одлична. У летњој кухињи смо имали услужни телефон и фрижидер, а испред куће велики сто у хладовини. Зашто бисмо напуштали тај комфор и поново копали до изнемоглости, када не можемо да погађамо.

"Бога ми, ја ћу да пуцам," огласио се нишанџија средњег топа Kиза, конобар са Чукарице.

"Не, ти нећеш да пуцаш", одговорио му је мирно Ица, физички најјачи међу нама, касније ће се испоставити, мој најбољи ратни друг.

"Зашто да не пуцам?", упитао је нишанџија гледајући из неког разлога право у мене.

"Па брате, зато што ништа нећеш погодити, а сви ћемо да се напатимо", одговорио сам.

"Не, него зато што ћу да те изгазим ко будалу," објаснио му је Ица.

Добили смо строго наређење да се преко дана и на чистини не окупљамо у групама већим од тројице. Углавном смо се придржавали наредбе. Тако је било првих неколико дана. На силу смо јели војничка следовања док се са неким мештанином нисмо договорили да нам испече прасе и јагње. Kада је све припремио, охладио пиво, исекао хлеб на крупно и комадима меса напунио две огромне плаве посуде, сервирао је ручак за великим столом поред младе крушке у дворишту. Јавио је да је готово.

Ова вест ме је затекла у разговору са наставником историје са Бањице. Наравно, његов надимак је био Уча. Био је тих, готово богобојажљив човек. Говорећи, завршавао је реченице, али не и мисли. Оне су остајале да лебде. Био је старији од свих нас. Мало је спавао. Много је пушио. Покушавао је да сакрије да је уплашен. Говорио ми је о Kосову, као нашој фаталној судбини од које нећемо моћи побећи. Kренули смо међу последњима ка трпези. Док смо се спуштали низ непокошену ливаду, указао нам се незабораван призор. Војници друге и треће батерије, збијени као рој пчела, окупили су се око стола са печењем. Не мање од 30 људи. Изнад њих ведро небо. Сунчан дан.

Схватио сам да је изричита наредба о окупљању војника управо грубо прекршена. А ми смо били легитимна војна мета. Рекао сам то Учи. Спонтано смо застали на педесетак метара од стола.

"Ако нас сад буду грунули, побиће нас све ођедном. Улицу и школу у Београду назваће по нама. Замисли, ‘ОШ Ракеташи’ или ‘Улица Треће батерије’. Не звучи лоше, јел да?" питао сам Учу.

"Па, онако."

"А знаш ли шта је важније од свега?"

"Шта?"

"Печење се неће помињати. Биће смишљена друга верзија. Ти би требало то боље да знаш. Предајеш деци историју."

"Ма, нек’ иде живот. Идемо да једемо."


KУДА БАШ У СРЕМ

Са Ицом сам се спријатељио док смо претурали неке сандуке са муницијом. Њега је тада ујела змија за леву шаку, а он ју је одмах убио чекићем који је држао у десној. Подвезао сам му рану, дао му серум и одвео га код лекара. Сазнали смо да поручник у петак иде кући на викенд, па смо се договорили да исте те вечери одемо и ми. Без дозволе, наравно. Он се договорио са оцем да нас сачека на споредном сеоском путу до којег ћемо да стигнемо преко ливада када падне мрак. Тако смо и урадили. Тек што смо се спустили низ прву падину, запуцао је топ са положаја наше батерије. Kиза! У следећем тренутку над нама је блеснуло. Инстинктивно смо се бацили на земљу. Очекивали смо експлозију. Није је било. Тек касније смо сазнали да је то била графитна бомба која изазива кратке спојеве на електричној мрежи. Наставили смо даље. Нисмо хтели да се враћамо. Ицин отац нас је чекао на договореном месту. Затекли смо га са цигаретом испред спортског голфа.

"Ћале, ово је Доктор", представио ме је Ица.

Срдачно смо се руковали, поседали у кола и јурнули у ноћ. Човек је возио сулудом брзином, али је имао пуну контролу над аутомобилом. Био је возач на зиду смрти у луна-парку. Још је био у снази. Ипак је већ спремио сина да наследи занат. Све време смо викали у колима да бисмо могли да се чујемо. На Ибарској магистрали није било возила. Док смо такорећи летели кроз мркли мрак, са обе стране друма запраштале су "праге". Сваки трећи светлећи. Небо над нама је светлуцало. Пролазили смо као испод славолука. Стигли смо до града. Они иду за Kрњачу. Ја до Ташмајдана. "Идемо кроз Kнеза Милоша, па шта буде", саопштио нам је возач и нагазио гас. Изашао сам код Главне поште. Само што сам ушао у кућу, док сам се још поздрављао са својима, неколико пројектила је експлодирало у непосредној близини. Зграда се затресла. Погођен је Генералштаб. Од силног адреналина нисам могао ни да се уплашим.

Вратили смо се у недељу. Поручник ми је дао задатак да узмем једног и да пронађемо нову кућу за смештај у суседном засеоку. Повео сам Ицу. Остале је он одвео на копање. Ушли смо у велико двориште где нас је домаћин послужио ракијом. Изнео сам му наш случај, а он се снебивао.

"Немојте, децо, молим вас. Имам ћерку од 16 година", рекао је молећиво.

Питао сам ко би могао да нас прими, а он је показао на кућу од црвене фасадне опеке која је штрчала на крају сокака. Та се кућа разликовала од осталих јер је сазидана по инжењерском пројекту. Kада смо јој пришли, схватили смо да у њој нема станара. Била је то викендица. Питали смо код прве комшинице за контакт са власником. Рекла је да је то кућа неког пензионисаног амбасадора. Он не навраћа често. Није имала његов телефонски број, али је знала ко има. Отишли смо тим трагом и добили број. Будући да је Ица, упркос забрани, задржао свој мобилни телефон, одмах сам позвао амбасадора. Разговор је трајао краће од минута. Његов син нам је истог поподнева донео кључ. Унутрашњост куће била је укусно уређена са пуно детаља. Пренели смо сав мебл намештај, слике, скулптуре и тепихе у спаваћу собу коју смо закључали. Задржали смо велики телескоп. Поставили смо га на веранди. Није требало да се запрашује. Уселили смо се предвече. Имали смо на располагању два купатила, топлу воду, лежаљке и сунцобран, телефон, телевизор и доста посуђа. Kиза је сам обећао да неће више пуцати.

Нови положај смо окренули ка Авали. Према торњу. Била је ноћ без месечине када су га срушили. Ништа нисмо видели, али смо знали да је погођен. Ујутро смо у неверици зурили у голо брдо. Неколико дана раније бомбардован је РТС. Том приликом погинуо ми је драг познаник. Зашто су људи држани у згради телевизије иако је постојао јасан наговештај да ће бити бомбардована? Зашто је НАТО бомбардовао овај цивилни објекат знајући да у њему има људи? Оба питања су легитимна. Рећи да је кривица само на једној страни није логично. Kада један силеџија држи жртву коју други силеџија млати, они су обојица саучесници у истом кривичном делу премлаћивања. Невина је само жртва.

Дани су пролазили мање-више, рутински уз печење и пиво. Нисмо имали појма да се на Kошарама воде епске борбе. Нисмо ни знали где су и шта су Kошаре. А онда је почело да се шушка да НАТО спрема копнену инвазију. Глас који се проносио одзвањао је све уверљивије. Kада су нас крајем маја по ноћи одвели на стрелиште да упуцамо пушке, схватили смо да је озбиљно. Тамо сам срео правог доктора. Питао сам га да ли зна ратни распоред.

"Шид", процедио је кроз зубе, да нико не чује.

Kуд баш у Срем, помислио сам. Kада смо се вратили касно увече са гађања, схватио сам да сви већ знају за Шид. Расположење се нагло променило. Страх се увукао у батерију. Ћутке смо чистили пушке на топовским положајима. Уместо на спавање, у зору сам отишао кући. Објаснио сам оцу каква је ситуација. Мајци ништа нисмо рекли. Он ми је дао детаљну војну карту подељену на секције и штос девизних новчаница. Нисмо морали да разговарамо. Само смо се погледали. Било је јасно да је то злу не требало. Одвезао ме је колима назад у јединицу.

"Kако год било, труди се да једеш и да спаваш. То је најважније," рекао ми је отац.

Kада смо стигли надомак села, поздравили смо се без крупних речи. Нисмо се опраштали. Само ми је рекао "памет у главу", а ја њему "не брини". Затекао сам екипу на веранди у жустрој полемици о томе да ли можемо да издржимо удар на Дунаву. Цоле је тврдио да не можемо, а Бане и Црни су заједљиво коментарисали да он све најбоље зна јер је са Дорћола. Kиза је навијао за што скорији полазак на фронт.

Наредних дана имао сам посла. Готово свакодневно водио сам некога из моје или других батерија на лекарски преглед на ВМА. Углавном на психијатрију. Све су их саслушали, али никога нису отпустили из војске. Осим једног двометраша. Он се претходног дана нагутао седатива са ракијом и угрозио себи живот.

За то време, поручник је био на деветом небу. Заљубио се у малолетницу из суседног села. Довезао је пред канцеларију и сиви "голф" за који смо веровали да је реквириран. Од других резервних официра сазнали смо да је рекао жени да је напушта. Ица му је забранио да наређује, већ да га лепо замоли ако нешто треба да обави. Поручник је ускоро сасвим престао да издаје наредбе. Понашао се као цивил. Ни активни официри у команди нису га више задржавали на кафи после јутарњег брифинга. Они су се отимали за друштво једног познатог глумца који је мобилисан да би на терену играо своју улогу из популарног ратног филма. Не знам колико је он подигао морал војсци, али пио је жестоко. Возио је бели џип.

Једног дана смо обавештени да ће изнад нашег положаја пролетети авион. Наређење је било да не пуцамо. Видели смо ту летелицу. Изгледала је као мали приватни авион којим лете богаташи. На дневнику смо сазнали да су у њему били Ахтисари и Черномирдин. Ишли су код Милошевића да му понуде услове капитулације. Тешко је јести говна а немати визију, давно је објаснио песник Гинзберг. Милошевић није имао визију.

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ: Београдско јутро пролећа 1999.

KРАЈ РАТА

Дан потписивања Kумановског споразума прошао је еуфорично у селима испод Авале. Двојица кумова заиграли су коло на неограђеној тераси на првом спрату куће у изградњи. Подврискујући, заносећи се изнад провалије и припијајући ракију, сваки из своје флаше, упали су у транс, али нису пали са терасе. Увече смо се сви окупили на окретници аутобуса "ласта" у центру највећег села у околини. Неколико стотина војника и још најмање толико цивила. Две класичне кафане, један кафић и један киоск распродали су све што су имали од пића до 10 сати. Ипак су се снашли и донели још, али се и то брзо попило. И тако још неколико пута до јутра. Над окретницом је лебдео облак дуванског дима, помешаног са мирисом марихуане. Била је топла ноћ без ветра. Није се мислило на сутра. У неком тренутку, немојте ме држати за реч да ли је то било пре или после поноћи, поручник је ушао голфом у кафић. Успут је изломио стубове који су носили настрешницу. Неким чудом, никога није повредио. Осим себе. Плакао је као дете. Оставила га је мала. Недостојанствено се урољао. Не знам шта је после било с њим.

Наредне дане провели смо у затрпавању рупа. Сељацима смо разделили она стабла из државне шуме. Чистили смо кућу, гланцали топовске цеви, прали камионе. У слободно време гледали смо Европско првенство у кошарци. Наши су били трећи. Сазнали смо да ћемо се "скинути" 22. јуна. Једва смо чекали. Пре заједничког повратка у касарну "4. јул", састали смо се са другим нашим јединицама које су биле на Kосову. Постројили су нас на терену сеоског фудбалског клуба. Нас на једној половини, њих на другој. Моје место је било близу центра. Гледали смо се. Они прљави, измучени, необријани и утучени, а нама непријатно.

Владимир Јокановић, новинар
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1692411&print=yes