Тачно 20 година после!

Леп дан као данас и најтежа ноћ, која се не заборавља...

Касарна „Косовски Јунаци”, Приштина


 28. на 29.03.1999.г

Неко сунце данас, смејем се са Петком читав дан, а не слутимо да нам се спрема тешка ноћ, (иначе Петко је радио као цивилно лице при Војсци, једини је тада знао да упали компјутер, па кад намести Скринсејвер и оне рибице да плутају по екрану, следило је логично питање једног капетана:

„Може ли то да утиче на безбедност?!” 

Петко је човек из друге димензије позитиван до бола, има то „нешто”, да заправо нема ништа искварено у себи! Са њим вам је најопуштенија кафа коју можете попити, тотално опуштајући лик, са дечијом искреном душом...


Само пар сати пре пакла размишљам и дивим се малом Жељку, Слоби (родом из Клине, који је као војник на одслужењу у Гарди у Београду, побегао из исте да би био са браћом на Косову)... Смејемо се неким Војом из Будве, који је тада у својих 60 и нешто година дошао увече код нас у јединицу као добровољац, да не верујете да је дошао са Поршеом у рат, дивим се свим оним момцима из града који су се нашли у униформи да л' плавој да л' зеленој - небитно је, ту смо сви, бранимо државу... 

Стварају се у мојој глави озбиљни хероји и сви они и Ниџа који је Прагом гађао нешто у селу на рубу града, Бранко који је имао само таква му*а да спаси неколико официра рањених док их је снајпер гађао, дивим се свима онима који су на било који начин бранили државу, знам да тада нико није био поноснији од нас, кад видимо једни друге на таквом задатку из сваког од нас је извиривао онај поносан поглед, али једноставно ми смо рођени поред Грачанице и нисмо могли бити другачији, ми смо момци са Косова!


Већ 3 дана НАТО не дира касарну, или су нас заборавили или нам се нешто велико спрема... Они који су преко дана ту увече се склањају у Пољопривредну и Економску школу неких 400 метара испод, остајем ја у касарни остаје Петко са мном,  као још неких 12-13 војника који су дошли са терена и јављају се да ће провести ноћ у подруму кухиње јер су гладни, сећам се да је био међу њима и момак из Бијелог Поља. Негде после 21ч, гладан одлазим до кухиње да видим је л' остало несто, налазим велики плех са остацима неке рибе коју су јели, купим остатке које  стављам у џеп на ногавици униформе, поздрављам се са момцима који су ту остали и враћам се код Петка у објекат.


Мирно је око нас, само се у даљини чују детонације... Петко већ уморан одлази у своју канцеларију да спава у војном кревету, телефоном из мале канцеларије јављам се мајци у ЦГ и оцу који је у стану, пакује се одазвао се позиву, ујутру одлази на границу изнад Призрена... Говорим им да је све ок, мирно је ми смо у касарни, доћи ћу ујутру да се поздравимо. Остатак ноћи сам мислио да наставим књигу „Нож” коју сам имао код себе, па негде  око поноћи стављам кафу да изађем на ваздух да је попијем, јер Петко спава па је нека глупа тишина завладала...


Удаљио сам се од објекта неких 10-так метара на клупу и на миру пијем кафу... 

Одједном чујем јаке детонације, неку гомилу авиона да ниско лете, отприлике знам правац да ударају малу касарну Лукаре на другом крају града, осећам да се та гомила приближава, бацам кафу, књигу, дерем се из свег гласа да пробудим Петка! Вичем као никад до сад!

Трчим ка објекту кол'ко ме ноге носе знам да спава јако -  не чује, борим се са временом ко ће пре ракете или ја! 

Јурцам кроз ходник објекта и чини ми се да је километарски дугачак, најдужи који постоји на свету никако да стигнем до Петка! 

Отварам из све снаге врата канцеларије видим да спава, дерем се прилазим вучем га, онако сањив не зна где се налази мојим - драњем сам га пресек'о! Вичем „ЕТО ИХ НА НАС” излази, чују се авиони све ближе, осећам то! Неописив осећај... 

То је то трчимо некако, вучем га да изађемо, збуњен трчи, саплићемо се, скачемо са неких степеница падамо... Устајемо... Трчимо ка излазу где је био КПС, не стижемо...

Схватам готово је нема више, бацимо се иза 2-3 џака напуњена песком и улазимо у ПАКАО, налет авиона...

Гори све живо...

Целу касарну руше...

Нешто што не може да се опише... 

Загрлили смо се јако и деремо се из све снаге, неописива бука бомби око нас осећам како ми гелери кидају прслук на леђима, деремо се, стегли смо један другог да заједно погинемо, траје читаву вечност...

Све гори, све се руши свугде дим и пакао... Нисмо живи не чујемо један другог иако се деремо, гледамо се... Поглед који никада нећу заборавити, све траје неколико секунди, што би Превер рекао кратки секунд вечности, е то је то... 

Чујемо све слабије авионе одлазе, кашљемо... Дим свуда још се нисмо дигли на ноге... Таман да устанем, ето их опет - направили су заокрет! 

Готово је, све се руши!

Осећам како ће ми бубне опне искочити, осећам притисак у телу, баца нас метар изнад земље! Помислим да никад неће стати, то је то крај!

Сећам се целог живота, лети пред очима... Не верујете док гледате смрт како долази по вас колико ситних детаља из живота вам падне на памет, поздрављам се са свима, не могу да их пољубим и загрлим још једном све заједно...

Ово неће да стане, чекам само кад ћемо зажмурити за крај заувек... 

Чекамо да падне и та још једна на нас... Где год се окренете гори све живо прави осећај Пакла.


Лежимо, не верујемо да смо живи, не смемо да се померимо једно пар минута...

Не смем да га пипнем, а ни он мене, не знамо један за другог јесмо ли живи и шта ћемо напипати... 

-Јеси жив?!

-Јесам, а ти?!

-Јесам! 

Добро је, помислих...

Устајемо некако хватам пушку која је пала иза нас. Крећемо да трчимо до излаза касарне, да претрчимо ауто пут и бацимо се у јарак који је водио ка школама где су остали, таман смо се бацили и као да сам краичком ока видео некога... Окрећем главу и видим неки мајор, једва хода однекуд из касарне је изашао, кренуо где и ми рањен у ногу једва хода... Јурнусмо по њега и спуштамо га са нама.


Чекали смо ту неколико минута скроз збуњени, прљави, никакви, не верујемо одакле смо изашли, док гледамо касарну која је цела срушена ватра се до облака издигла, гледам место где је Петко спавао, срушено је, пао је плафон баш на то место, али нас страх још није савладао!


Спуштамо се поред школе, тражимо нешто - а не знамо шта! Видимо камион и отварамо да уђемо позади да спавамо... Тотално бунило влада, нисмо се јавили војсци па је у страху неки војник, који се појавио са пушком, у делићу секунде репертирали смо један на другог оружје... Онакви какви смо били, најмање смо личили на наше, неко нас је препознао и рекао му да се склони, нисам сигуран - али чини ми се да сам препознао у том бунилу да је ту био Милорад... Ушли смо у приколицу камиона ћутеци само легли и заспали без икаквог осећаја.

Мислим да је прошло можда 2 сата од тада, кад нас је пробудио звук авиона и јаке детонације, вратили су се да нас докрајче - тада нас стиже страх од малопре, тресем се, гушим се не могу да причам немам глас! Тресем се, да не могу пушку да ухватим у руку чекам ту је*ену бомбу више да падне, да нас не мучи!


Чујемо да удара негде у граду, две или три ракете и наставља опет ка касарни да је докрајчи, ударају још неколико ракета! Немаш осећај ни за шта, не знаш где ћеш... Не можеш нигде више, не знам ни сам како се одвијао тај кратак период, можда два три сата до сванућа... Само се сећам да смо, чим је свануло, дошли до пута испред касарне која је још горела, и неких ватрогасних кола како стижу... 

Показујем руком некоме где су они момци од синоћ и идемо ка тамо некако... Док се приближавам видим да они нису преживели, подрум где су били је сад на врх зграде, видим неке делове њихових тела, нема их... Бомба је право на њих пала... Видим Дрецуна како трчи са сниматељем и немам речи, али одмахујем руком да се склони, и зауставља се црвена застава пикап, не знам одакле се створио - Петков отац, покупио нас онако да сам рекао само возите ме у цркву и легао позади у сандук аута...


Оставља ме испред цркве и одлазе... Сећам се да је било пуно народа испред, како сам наишао онакав, избезумљен, прљав померили су се, направили шпалир да прођем... Сви ћуте, спуштам пушку испред, наслањам је у узимам свећу да упалим да се захвалим Богу - жив сам.


Знам да морам брзо да јавим оцу и мајци да сам жив, јер знају да сам био у касарни која је сад већ срушена, ни дан данас не знам - губи ми се тај период од цркве до куће како сам стигао, ко ме је пребацио, не сећам се, само се сећам кад је тата отворио врата... Сећам се оног загрљаја јаког, али без суза оног мушког загрљаја најболнијег, жив сам мислио је да ме нема, плашио се да ће му неко рећи то. „Жив сам све је ок, рекао сам ти да ћу доћи да те испратим”, узимам телефон јављам се мајци и тетки које су ме по гласу, осећам, оплакивале до овог момента - добро је жив сам, једва причам, немам речи више.


После неколико сати појављујемо се у јединици Петко и ја, мислили су да смо остали мртви у касарни нису нас видели - нико им  није рекао, грле нас добро је све живи смо.


Ту ноћ момци који су остали у кухињи нису преживели отишли су јунаци заједно, није преживео ни Ковач кога је ракета погодила у згради СУП-а у канцеларији, ко зна колико њих није преживело 28. на 29. март 1999, али нама је требало једно 7 дана да нам се врати  потпуни говор и да нам престане несносно гушење на звук авиона.

Тај 28. на 29. март, 1999, баш једна глупа и тешка ноц, НОЋ ИЗ ПАКЛА , и једино што је добро око тих бројки је што сам оженио жену која је рођена баш на 29. март.

Са  Петком и дан данас се смејем и дан данас волим те тренутке позитивне са њим уз кафу, и волим тај осећај кад се са свима њима видим и Слобом и Жељком и осталима - и кад нам речи не требају, разумемо се ми и без њих!