Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій) је био један од централних органа власти у устаничкој Србији, основан 14. августа 1805. (27. августа по садашњем календару) на народној скупштини у Борку, у време Првог српског устанка. Један од оснивача је био прота Матија Ненадовић, док је на његовом постављању радио Божа Грујовић, професор историје права на универзитету у Харкову.[тражи се извор]
Стварање Совјета је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа, тадашњих супротности политичке борбе, спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије. Да би спречио пропаст устанка, Божидар Грујовић је предложио оснивање Правитељствујушег совјета који је основан на скупштини у Борку августа 1805.[1] Карађорђе је дао пристанак за његово оснивање, желећи да му он помогне у решавању сложених проблема војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један део војвода је схватио да Совјет може бити добра опозиција против Карађорђа.[тражи се извор]
Совјет је био нека врста влади и имао је извршну и законодавну власт, што је Грујовић посебно наглашавао.[1] Као централни орган власти обједињавао је напоре устаника и доприносио је да се са успехом развија ослободилачка борба. Стварао је основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, a под Карађорђем се борио против феудалне и регионалне подвојености.[тражи се извор]
Начални правитељствујушчи совјет народни, по нацрту Грујовића, састојао се од 12 изабраних представника 12 нахија. Имао је свог председника који се бирао сваког месеца међу 12 представника. Предвиђено је било 6 попечитеља (министара) који су се исто као и председник бирали између чланова: за војску, финансије, правду, просвету и цркву, иностране и унутрашње послове, те и један секретар. Попечитељи су уведени тек 1811. Прво седиште је било у манастиру Вољавчи испод планине Рудник, а после кратког времена у манастиру Боговађи. У то време по нахијама се организују магистрати (судови) да суде и свршавају нахијске послове. За боравка у Боговађи створен је и сопствени печат: грб Србије, крст са 4 оцила и грб древне Трибалије (један од старих назива за Србију), под круном вепрова глава са стрелом забоденом у чело. Између ова два грба налази се крин, испод грбова година 1804, а около натпис: Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій).[тражи се извор]
После ослобођења Смедерева (1806) Совјет се пресељава тамо, а по ослобођељу Београда (1807) у Београд, где остаје до пропасти устанка 1813. Делокруг његовог рада се стално ширио. И поред тога што је константно био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је одиграо важну историјску улогу у устаничкој Србији и државотворној идеји Србије.[тражи се извор]
Садржај
Састав Совјета
Председници Совјета су били: прота Матија Ненадовић (1805—1806), Младен Миловановић (1808—1809), Јаков Ненадовић (1809—1811), Карађорђе Петровић (1811—1813). У периоду 1811—1813. заменик председника је био Младен Миловановић. Вожд Карађорђе је све време постојања Совјета своју власт поставио изнад власти Совјета.[тражи се извор]
Руски генерал Зас се жалио вожду Карађорђу да често мења чланове Совјета, услед недостатка извора није могуће реконструисати списак свих чланова. Према доступним подацим чланови Совјета су били: [2]
Први састав (август 1805): Младен Миловановић, Аврам Лукић, Јован Протић, Павле Поповић, Велисав Станојловић, Јанко Ђурђевић, Ђурица Сточић, Милисав Илијић, Илија Марковић, Василије Радојичић (Поповић, Јовић), Милутин Васић, Јевто Савић-Чотрић. Као чланови савета са помињу и Доситеј Обрадовић и Петар Новаковић Чардаклија.[тражи се извор]
Крајем 1805: Прота Матија Ненадовић, председник, и чланови Јаков Ненадовић, Јанко Катић, Миленко Стојковић, Лука Лазаревић, Милан Обреновић.[тражи се извор]
Према сачуваном аустријском извештају, чланови савета 1808. године су били: Илија Марковић (шабачка нахија), Павле Поповић (београдска нахија), Младен Миловановић (крагујевачка нахија), Стојан Павловић (рудничка нахија - заменио га 1809. Милан Обреновић), Василије Јовић (Радојичић, ужичка нахија), Јевта Савић-Чотрић (соколска нахија), Милутин Васић (зворничка нахија), Милисав Илић (ваљевска нахија), Јанко Ђурђевић (смедеревска нахија), Јован Протић (пожаревачка нахија), Милија Здравковић (ћупријска нахија), Велислав Станојловић (јагодинска нахија). Помиње се и Петар Кнежевић (пожешка нахија), а четири нахије нису биле именовале своје чланове савета. Крајем 1808. године савет је допуњен новим члановима, али нису позната њихова имена.[тражи се извор]
Састав 4/16. новембра 1810: председник Јаков Ненадовић, чланови: Павле Поповић, Велисав Перић, Василије Јовић (Радојичић), Јанко Ђурђевић, Доситеј Обрадовић, Илија Марковић, секретари: Стеван Филиповић и Михаило Грујовић.[тражи се извор]
Божидар Грујовић је био секретар 1805—1807. Писари (потом секретари од 1807. до 1813) су били: Иван Југовић, Јеремија Гагић, Стефан Живковић, затим Михаило Грујовић, Стеван Филиповић, Гаврило Николајевић, Гаврило Вујановић и К. Марковић.[тражи се извор]
Правитељствујушчи совјет, 1811—1813.
Током 1811. године совјет је реорганизован, више није био систем представника нахија, него су постојала попечитељства (министарства).[тражи се извор]
У периоду 1811—1813. састав совјета је био следећи:
| Функција | Слика | Име и презиме | Детаљи |
|---|---|---|---|
| Врховни Вожд и Председатељ Правитељствујушча совјета Народња |  |
Карађорђе Петровић | |
| Попечитељ војених дјел, тајни дејствителни член Совјета |  |
Младен Миловановић | 1811—1813. |
| Попечитељ иностраних дјел, тајни дејствителни член Совјета |  |
Миленко Стојковић | одбио па га заменио Миљко Радонић |
| Миљко Радонић | 1811—1812. | ||
| Попечитељ просвештенија, тајни дејствителни член Совјета |  |
Доситеј Обрадовић | умро 1811, па га заменио Иван Југовић |
 |
Иван Југовић | 1811—1812. | |
| Попечитељ внутрених дјел |  |
Јаков Ненадовић | 1811—1813. |
| Велики вилајетски судија, тајни дејствителни член Совјета |  |
Петар Тодоровић Добрњац | одбио, па је именован Илија Марковић |
| Илија Марковић | 1811—1813. | ||
| Попечитељ хазне, тајни дејствителни член Совјета |  |
Сима Марковић | 1811-1813 |
| Секретар | Михаило Грујовић | први | |
| Секретар | Стеван Филиповић | други |
------------------------------------
Код споменика кнезу Сими Марковићу венце су положили и одали државне и војне почасти и представници Министарства одбране и Војске Србије, председник општине Барајево, као и бројна удружења и грађани опредељени за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Организатор свечаности је Одбор Владе за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=300007
