Godinu dana posle „slučaja Jura“ kada su u javnost procurile prve priče o nezavidnom položaju zaposlenih, Srbija se suočava sa talasom štrajkova. Da li su to na naplatu stigli ugovori o stranim investicijama skrojeni na državnim subvencijama stranom poslodavcu i jeftinoj domaćoj radnoj snazi.
Generalni štrajk oko 2.000 proizvodnih radnika u „Fijat Krajsler automobili“ (FCA) Srbija koji je počeo 27. juna, kao da je dao krila i drugim nezadovoljnicima. Posle „Fijatovih“ radnika koji traže povećanje bruto osnovice zarade sa 38.000 dinara na 50.000, reorganizaciju posla, isplatu bonusa i naknada za prevoz van radnog vremena, osmelili su se i zaposleni u valjevskom „Gorenju“, radnici niskogradnje u MBA „Ratko Mitrović“. O starom slučaju „Goša“ i tamošnjem štrajku, gde je zbog velikog broja neisplaćenih zarada jedan od zaposlenih tešku situaciju prekratio na najdrastičniji način, oduzevši sebi život, da ne govorimo.
O problemima zaposlenih u firmama stranih poslodavaca koje smo čekali kao ozebô sunce, prvo su pre više od godinu dana progovorili zaposleni u južnokorejskoj „Juri“ u Leskovcu. Primedbe na neispunjavanje obaveza prema njima, pa kako su ocenili i maltretiranje zaposlenih, iskazali su 15-minutnim štrajkom.
„Ubedili“ su ih da treba da budu zadovoljni time što imaju jer bi mnogi koji su bez posla u Srbiji bili srećni u njihovoj koži. Slično kao i sada. Osim brige za budućnost stranih investicija po koje vesti o štrajkovima samo mogu da budu štetne, opet je ukazano na to da je za radnike bolji vrabac u ruci nego golub na grani. Drugim rečima, pazite šta radite, jer možete ostati i bez toga. Kao da to radnici ne znaju. Ali očigledno da je dara preterala meru.
Predsednik Udruženja granskog sindikata (UGS) Nezavisnost i profesor na Fakultetu političkih nauka (FPN), Zoran Stojiljković nema dilemu da je sada došlo na naplatu ono što je loše ispregovarano sa stranim investitorima.
Najnoviji slučajevi, posebno „Fijat“, smatra on, jesu samo paradigma jedne prakse i modela u kome su bez sopstvene razvojne, privredne strategije sve naše vlasti imale za rešenje nedovoljno transparentne ugovore. Njima su, kaže Stojiljković za Sputnjik, nazovi stranim investitorima dali silne subvencije, benefite i garancije, oslobodili ih svih davanja, pri čemu je u taj paket ušla loše plaćena radna snaga. Nju, sada se vidi na primeru „Fijata“, praktično plaća država, odnosno poreski obveznici, svi mi zajedno, podvlači Stojiljković.
On podseća da su sve te investicije predstavljene kao spas za našu privredu, a da razotkrivanje skrivenih klauzula postavlja pitanje koliko je uopšte došlo do nekih investicija. Upozorenja iz vlasti da štrajk radnika može da dovede do gubitka posla i do povlačenja investitora on vidi kao vrstu zastrašivanja, ali i umanjivanja sopstvene odgovornosti.
„Jesmo li se mi ikada dohvatili političke odgovornosti svih garnitura koje su bile na vlasti. Ovo je klasičan obrazac onoga što (publicista i univerzitetska profesorka iz Kanade) Naomi Klajn zove ’kapitalizam katastrofe‘. Prvo ovde iskoristite rat i razaranje i imate efekat spržene zemlje, onda vam se svaka privatizacija prikazuje kao bogom dana i spasiteljska, onda nešto prodate budzašto uz ogromne državne garancije — to je takozvana trka ka dnu. A onda vam svaki investitor kaže, ako vi nećete, imamo i jeftinijih rešenja od Srbije. Šta je jeftinije kada analize pokazuju da su nadnice u pola afričkih zemalja veće nego ove kod nas između 250 i 300 evra“, ukazuje ovaj sociolog, profesor na FPN.
Na podsećanje da je na te primedbe uvek stizao odgovor — a šta je alternativa, Stojiljković kaže da je alternative sve manje kada vas neko uništava godinama.
„Bila je nekakva alternativa i još je koliko-toliko da je te subvencije država davala i domaćem kapitalu koji je pružao kakve-takve garancije. Sa njim je daleko lakše obračunati se sa stanovišta domaćeg zakonodavstva i obaveze reinvestiranja. Bilo je mogućnosti, da svojevremeno niste uništili službu platnog prometa i da niste preveli 85-90 odsto banaka u ruke stranaca. Bilo je nekada mogućnosti da zadržite nešto od velikih sistema, ali ste svakom odlukom i merom stvari svodili na to da nema alternative“, kaže on.
Alternativa je, smatra, da i država, kao što je to pokazala praksa u Evropi, može da bude solidan investitor, da firme kupuju firme koje su pod dominantnom kontrolom države.
„Ako hoćemo na zelenu granu i privredni rast od pet-šest odsto, sopstvene investicije moraju da budu veće, a politika subvencija drugačija“, upozorava Stojiljković.
Na pitanje da li skretanje pažnje radništva štrajkovima može nešto da promeni, ne samo kada je u pitanju njihov položaj, predsednik UGS Nezavisnost ističe da je odnos snaga takav da zaposleni, sindikati, javnost, nemaju ni izdaleka moći koliko vlast i investitori.
Podseća da je „Fijat“ kada je došao u Kragujevac otpustio trećinu radnika i njihov broj i dalje smanjivao. „Ko će razuman da kaže da zahtevi radnika u ’Fijatu‘ nisu opravdani i ko razuman ne shvata da je to lomljenje kičme“, pita se Stojiljković.
A u kakvoj situaciji je srpsko radništvo u vreme udaranja temelja kapitalizmu najbolje govori podatak da su zaposleni jedne od četiri fabrike, koliko „Jura“ ima u Srbiji, tačno pre godinu dana u potaji organizovali osnivanje sindikata. Nisu želeli da kažu u kojoj će fabrici sindikat početi sa radom dok ne dobiju rešenje Ministarstva rada. Da se ne izjalovi. Prethodni pokušaji da formiraju sindikat, što je, kažu, nailazilo na odbojnost menadžmenta, bili su bezuspešni.
Nema šta, vest kao s početka 20. veka, ali ne u Srbiji, koja je i tada mogla da se podiči naprednim radničkim zakonodavstvom.
„Ako imamo zrno pameti i solidarnosti, onda treba nešto da napravimo, da se uspostave principi ispod kojih ne može da se ide“, zaključuje Stojiljković za Sputnjik.