Америчкој средњој класи су уништена два велика сна. Први, да ће постати кућевласници, а испоставило се да су их банке сурово превариле. Други, да ће школовањем дјеце обезбједити њихову сигурну будућност.
Америчка привреда, почетком свјетске финансијске кризе, још највећа на свијету, обољела је од болести финансијализације. Крупни банкари који су кризу изазвали, умјесто да буду прозвани и да одговарају, преузели су главне полуге моћи у санирању њених посљедица. Тада је савремени либерални капитализам изгубио и оно мало људског лика који је увијек неопходан у односу на реалности времена и свијета.
У незаустављивој трци за профитом више није преостала ниједна баријера. Посебно не она која се односила на радну снагу, односно потребу запошљавања становништва, као услова за социјални баланс унутар сваке заједнице. Радна снага је престала да се третира као друштвени капитал, већ се обрачунавала као трошак. Трошак смањује профит, па, сљедствено томе, да би профити били већи, трошкови су морали бити мањи.
Тако је нестала средња класа која је била не само основица потрошње (без које нема развоја и раста капитализма), него и стуб демократије у оквиру „слободних“ држава.
Шах Гилани, аналитичар сајта „Мани морнинг“, даје интересантан одговор на питање: „Ко је и зашто убио америчку средњу класу“?
Републиканци нису криви. Њихова стара школа вјерује да федерална влада треба да има мање овлашћења. Да савезне државе треба да имају више моћи. Да пореска политика треба да буде конзервативна.
Да законска регулатива треба да је лабава. Да се мора радити напорно и чврсто стајати на својим ногама. То ће Америку задржати на свјетском бастиону предузетништва и створити средњу класу која ће бити задовољна и снажна.
Нису криве ни демократе. Њихово вјеровање је да федерална влада треба снажно да интервенише, да ствара велике социјалне фондове, да подржава и штити раднике, као и све врсте људских и грађанских права и да штити природну средину. Они су се залагали да држава буде иза оних који не могу чврсто да остану на својим ногама и оних који су били прегажени у бизнису. Њихов циљ је био да тим путем створе задовољну и снажну средњу класу.
У одмјеравању између једних и других Америка је била велика… ЈЕДНОМ. И то прилично ДАВНО.
Похлепни неокони су, закључује овај аутор, користећи изанђале („старе добре“) републиканске капиталисте, украли од њих Републиканску партију. У исто вријеме, похлепни банкстери су од салонских демократа украли Демократску партију. Заједно, као припадници нове класе, они су се ујединили у друштво „Господара свемира“ одакле су, манипулишући државним и банкарским апаратом, управљали свијетом. За своје профите и забаву.
То је значило да је укупна америчка економија (производња и расподјела добара) од „Мејд ин Америка“ претворена у кредитно-банкарски финансијски производ заснован на дугу према банкама. Иза нарастајућих шпекулација, није било ризика, јер је држава покривала евентуалне губитке.
У јавности се тај процес препознаје под именом „Дубока држава“ или „Вашингтонска мочвара“.
Према подацима америчког Бироа за економске анализе (БЕА) 1980. године финансијски сектор је доприносио БДП-у са 4,9 одсто. На врхунцу свог развоја, 2006. године, његово учешће је било двоструко веће (8,3 одсто). У истом времену, удио тог сектора у профиту био је 7,5 одсто, да би на крају представљао 41 одсто укупног профита оствареног у Америци.
Толико преливање капитала морало је да западне за око свакоме ко би погледао бројеве. Они који су изгласали законе који су омогућили такав бесмисао, у јавности су били познати као сенатори, чланови Конгреса, државни секретари, главни регулатори… Они који су морали бити чувари америчког просперитета, постали су лично богати на рачун средње класе. На њеним леђима, на рачун њиховог тешког рада и уштеђевина, исцијеђене су милијарде долара које су отишле у џепове нових господара игре.
Америчкој средњој класи су уништена два велика сна. Први, да ће постати кућевласници, а испоставило се да су их банке сурово превариле. Други, да ће школовањем дјеце обезбједити њихову сигурну будућност. Један од највећих економских проблема Америке представља немогућност наплате студентских кредита, чији је износ увелико премашио хиљаду милијарди долара, а који, због уговорене високе камате, никада неће моћи да буду отплаћени.